POSMATRATE LI SEBE KAO BREND?

Velike kompanije dobro razumeju šta su i koliko su važni brendovi - o popularnosti kod nas dovoljno govore “Noći reklamoždera” i milioni koji se slivaju u kampanje i oglašavanje. U nekim slučajevima, brendovi su moćniji od vlada, i prepoznatljiviji od nacionalnih zastava. Danas u eri u kojoj caruje individualnost i autentičnost, vi sami treba da budete svoj brend, bez obzira da li ste na početku ili u nekoj drugoj fazi karijere.
Karijera se gradi, a ne čeka, zato je najbolje što ranije znati šta je to što u vama pokreće strast, koji je to posao na kome nećete jedva čekati petak. Ukoliko ovu viziju steknete tokom studija, tim bolje! Ako ne, nikada nije kasno da razmislite iznova šta je to što lično vas čini srećnim.

Ako ste rešili da se otisnete na neizvesan put zapošljavanja i menjanja poslova, ili otpočinjanja sopstvenog, dobro je da znate da karijera nije vaš podskup - karijera ste vi. I to treba da brendirate.

Kako postati brend?

Vreme je da savladamo lekciju velikih brendova, one zahvate koji uspevaju kod svakoga ko je zainteresovan da uspe na tržištu rada.

Posmatrajte sebe kao proizvod, bez obzira na godine, poziciju, bez obzira na industriju u kojoj se nalazite. I upravo ste vi taj koji treba da vodi brend-kampanju! Ono što vas čeka je da se umešate u tržište puno slobodnih agenata i izgradite svoj mikro-ekvivalent Najkiju ili Eplu, i nadate se dobroj sezoni. Dobra vest je da danas svako ima šansu da uči, poboljša svoje sposobnosti, izgradi veštine. Svako ima šansu da ostavi trag, baš kao što to rade revizorske kompanije (ko nije čuo za Meril Linč), restorani poput Mek Donaldsa ili odeća poput Zare.

Na početku, reč-dve o skromnosti: apsolutno je poželjno biti i na svom poslovnom putu ostati normalan. Međutim, na razgovoru za posao često nema nikoga ko bi umesto vas o vama pričao lepo, što mnogi ljudi zaborave.
Istina, imaćete manje ili više formalne preporuke u kojima treće lice govori o vama, ali ako ste rešili da “prodate sebe” kao proizvod, budite spremni da, baš kao dobar PR, iskomunicirate glavne poruke svog brenda. Sami. Evo u kratkim crtama šta tačno može da vam pomogne na putu prepoznavanja onoga što je vaš brend i da vas ubrza.

Šta je u stvari brend?

Brend je obećanje o vrednosti koja se sa njim dobija - požnje se ono što je posejano. Budući da niste u stanju da kažete šta će da se desi u budućnosti, najbolje je da se usredsredite na sejanje pravog semena, dosledno ispratite proces i sačekate žetvu. Za početak, doterajte svoje ponašanje i fokusirajte se na ostvarivanje superiornih rezultata. Bez izuzetaka. Kako ovo budete više upražnjavali, navika da briljirate polako će se usaditi u vas i postati prirodna kao disanje ili krvotok.
Ponašanje. I: rezultati. Ovim ste postavili snažne temelje svoje budućnosti.

Budite najbolji u onome što radite:
“Biti najbolji znači biti eminentni profesionalac, pouzdan prijatelj, strastven ljubavnik, opasan borac, kolega pun razumevanja i najbolji mogući čovek”.

Angažujte se, predajte se poslu, učite, budite radoznali, istražujte i nikada, ali nikada, nemojte biti u prvoj brzini. Ma šta radili. Po čemu još želite da vas prepoznaju? Šta lično vas čini drugačijim u odnosu na ostale “proizvode”? Odaberite tri stvari. Makar tri. I budite dosledni u upražnjavanju ovih osobina - zapamtite da onog momenta kada postupite suprotno, srušili ste brend. Ispunjavajte dakle očekivanja bez izuzetka, ne dozvolite da se izgrađena reputacija sruši zbog nepažnje.

Važno: svoj lični zamah treba da održavate bez obzira u kojoj ste organizaciji i da li vaš šef to zaslužuje ili ne, da li vas plata dovoljno motiviše ili ne, i najvažnije: bez obzira da li kompanija ulaže u vas ili ne.

Vi ste gospodar svog ličnog razvoja i čak i ako vam se ne dopada krov kuće u kojoj se nalazite, ništa vas ne sprečava da unutar nje vežbate i ostanete u formi.

Vaša karijera je vaša stvar: budite slobodni da kombinujete svoje talente i energiju za stvaranje sopstvenih prilika, a ne da se iscrpite u žudnji za jednim poslom i čuvate energiju za vreme kada ćete biti direkor marketinga ili prodaje.

Briljirajte odmah. Gde god da ste!
Odnosno kako savetuje Džonar Nejder: “Bolje je da naučite da kuvate, nego da savladate samo jedan recept”. I još nešto: postati najbolji u onome što trenutno radimo ne znači da moramo da ostanemo u toj profesiji.
Uspeh je u vama, a ne u vašoj trenutnoj poslovnoj poziciji, budite najbolji radi sebe, a ne radi menadžera. Sada, a ne kada dobijete idealni priželjkivani posao - ne dozvolite da osrednjost postane vaša specijalnost. Ovako će se uskoro (naravno, ne očekujte preko noći ništa) dogoditi da ne tražite više posao, već da prodajete svoju stručnost a to je znatno drugačija pozicija za pregovaranje o plati i uslovima.
Vise na http://cyberpoetica.blogspot.com/

Zato sto mrzim kad moram nesto da cekam…Neciju odluku…A naravno,taj neko ko odlucuje,nema pojma zapravo da donosi odluku koja je meni od “zivotnog znacaja”!!!!!Za njega je to samo pisanije(naravno haoticno, s obzirom na svrakopis moje malenkosti) ,prazno slovo na papiru…Za mene-ako odluka bude pozitivna-resenje zivotnog problema!
Zasto moram da cekam???Mrzim da cekam!!!Zapravo,toliko sam strpljiva da ,kad mi neko posalje pismo iz Bgd-a,ja krenem da ga docekam na pola puta : )))) Toliko o mom strpljenju!
Prijatelji mi stalno govore “strpljen -spasen” !!!Da li sam ja zato dobar kandidat za pakao???Ne posedujem ni jednu vrlinu!!!Cak smatram da i skromnost nije vrlina vec mana!
Od svih mogucih Bozijih zapovesti,prekrsila sam devet!Mozda cak i deset ako se racuna ono mace koje sam tresnula o zid kao musava petogodisnjakinja i ubila ga!!! A,takav mu bio zivotni horoskop!Negde je bilo zapisano da ce umreti od ruke balavice koja ce se,kasnije,pretvoriti u monstruma!Ili je to bio prvi nagovestaj mojih …hhhmmm…sklonosti ….ne bre,ne ubijam macice,sad “ubijam” malo vece machore : ))))

ooooooooo kakva lupetanja!!!!A samo zato sto sam nestrpljiva!!!Uzassssss!!!

zaljubljena i volim ludo, ali bukvalno preko granica ludila, njega to gusi…ljubomorna na svaki njegov pogled upucen drugoj,makar i iz postovanja,ljubomorna sto vreme provodi sa prijateljima a moze sa mnom, bar ono malo vremena sto ima..to je bolest, znam,i pokusala sam da se borim protiv te bolesti, ali ne mogu…a vise i nemam snage, a on me ne shvata…ne ume ni da mi pomogne…al ga volim…stalno ga napadam,cak i kad nema razloga, uzmem mu telefon da proverim sve, svadjam se, svadjam…. umorna sam od same sebe a kamoli on da ne bude umoran od mene..i razumem ga donekle, al ne shvata on da ja to radim jer ga nenormalno volim, i nikad necu prestati, voli i on mene, ali jedva izlazi na kraj sa mnom…ostavlja me svaki peti dan, kad moje ludilo prevrsi meru,a onda posle pola sata mi se vraca, a ja iznova i iznova obecavam da necu vise….juce sam po prvi put na njegovo :ostavi me na miru, ja rekla da hocu, i otisla…a onda mu poslala sms kako je ovo zadnja poruka sto mu pisem, da ga necu vise smarati,da znam da ce mu biti bolje bez mene…i za nepunih 10 minuta mi se pomirili…ovog puta nisam obecavala,pokusacu da ne pricam, nego da radim na tome…pa kako bude…verujte ni ja samu sebe vise ne mogu da trpim…al nema mi pomoci izgleda, slabija sam nego ikad da se oduprem svojoj bolesnoj ljubomori…..:(((

Sanjala sam da sam da je osoba koju volim umrla… Malopre sam se probudila i pocela da placem. Jos uvek sam mislila da je sve to istina. Za tih 5 minuta u kojima sam bila ubedjena da njega vise nema, kroz glavu mi je proslo 42315425 sitnica o kojima cu misliti jos dugo. Pomislila sam - BOZE, VISE NIKAD GA NECU POLJUBITI, NIKADA VISE GA NECU VIDETI, ZAGRLITI..NIKAD VISE SE NECEMO POSVADJATI…Poslednji put kada smo se videli, rekla sam mu da ne mogu vise ovako da ga vidjam, da je najbolje da zavrsimo. Tad smo se poljubili…. Taj osecaj ne mogu da opisem…bilo je i vise nego nestvarno…Mozda zato sto sam rekla sebi da nam je to poslednje?…Posle toga krenuo je da me poljubi i okrenula sam glavu… I sada sam pomislila - ZASTO SAM TO URADILA? MOZDA BI TIH NEKOLIKO SEKUNDI SPASILO NJEGOV ZIVOT, NE BI ZURIO, I On BI JOS UVEK ZIV…Zasto smo takvi? Zasto cekamo poslednji trenutak da dobro razmislimo o svemu? I tek kada izgubimo nekoga koga volimo i vise od sebe, onda shvatimo da je taj neko bio ustvari - mi sami… vec je postao deo nas. I to nam govori da smo zapostavili ne samo one koje volimo, vec i same sebe. Ne dozvoljavamo da ljubav upravlja nama, vec nas odvratni ponos! I ja se zbog toga stidim, jer znam da ja previse emotivna, i da mi je dovoljno samo da mi neko iskreno pruzi ruku, snazno zagrli i kaze - tu sam pored tebe… Nije mi potreban taj ponos. On je samo tu kad nema drugog izlaza…
I sada, kad sam shvatila da je to bio “samo” san, jos uvek mislim o onom sprecenom poljupcu. Da, kajem se… Stvarno mi nedostaje, pa makar samo sedeo pored mene. Ipak je moj ponos jaci. I ne mogu protiv sebe.
Ali, iako me povredio, ja cu ga voleti. Jer stojim iza onoga sto sam rekla - VOLIM OSOBE KOJE SAMO JEDNIM SVOJIM ZAGRLJAJEM UCINE DA SE OSECAM POSEBNOM. A TI SI TO USPEO. I ZATO ZASLUZUJES MESTO U MOM ZBUNJENOM SRCU!
Zelela bih da svi makar na jedan dan zaboravimo nas ponos, i da nas ljubav vodi! Boze,gde bi nam bio kraj?!!
Ali, dok se to ne desi, mi cemo i dalje cekati taj poslednji trenutak koji ce nas navesti na razmisljanje. Ali mi cemo uvek ostati isti.
PS: volela sam te i u snu……………….

Dok razmisljam o danu juce, sticem neverovatno lepo osecanje… Shvatam koliko i sta vredi u zivootu i koliko sitnice zivot znace, i pokrecu svet…ma celu kuglu zemaljsku…
Shvatam koliko je lepo biti covek - zena, i koliko je veoma malo potrebno za ono stanje bezbriznosti. Sve ono sto je potrebno da bi se stekao takav lep utisak, mislim na ovaj sto ga ja trenutno posedujem, jeste malo osmeha, nade, vere, i ljubavi … Znati da volis, kao i saznanje da si voljen je ono sto daje neku unutrasnju snagu za opstanak i prezivljavanje u teskim trenucima. Bez straha da iskazes svoju ljubav, bez straha da je uzmes kada ti je na dohvat ruke…Otkrice postojanosti onog iza tebe i onog ispred tebe sa nekom trunkom slatkog straha i pitanja “da li?” i uz dosta vere da to pitanje potvrdi u licnu korist.
Zelja toliko jaka, da se istog trenutka pretvori u stvarnost… E zato je lepo biti optimista, zato je lepo gledati zivot kroz ruzicaste naocare, zato je lepo verovati u sebe i svoju unutrasnju snagu i moc, zato je lepo biti covek….

Danas me pitala moja drugarica i koleginica iz Australije da li mi ovde imamo često Prijateljstva sa beneficijama?! Moram sam da “guglujem” taj pojam. Dakle PSB je prijateljstvo između dvoje uz beneficije sexa. Morala sam da priznam da mi ovde na Balkanu ne gajimo baš često takva “otvorena” i “začinjena” prijateljstva ali da znam za nekoliko takvih priča. Nisam mogla da odolim da pitam zašto me pita preko tolikih okeana i kontinenata! Priznala je da ona u tim njenim 40tim a poreklom iz Poljske baš i ne može da priča o tome sa svojim poznanicama… tamošnjim. A s obzirom da je psiholog-coach ni to baš nije opcija otići kod neke koleginice ili nekog kolege i pitati ono što je suštinski muči. … A to je kako reći muškarcu da i nije baš tako dobar ljubavnik kao što misli, te da bi mogao da joj dozvoli da ga ponečemu i nauči. Ha! Stvarno kako to uraditi a ne pokvariti prijateljstvo? Navodno je taj njen drug predivan u svemu joj odgovara ali je umislio da je jako nežan i dobar ljubavnik što baš izgleda i nije. E da.. još nešto što me je nasmejalo do suza!!!! Kaže da priča stalno u toku sexa. Dođe joj da mu kaže “Ćuti iradi!!!”
Pa devojke šta vi kažete na ovo? Kako reći: “Vidi momak imaš potencijala ali daj da te tetka nauči ponečemu!”

Odlucila sam da iznajmim stan. Daleko od sadasnjeg okruzenja. Dalekooooo. Imacu svojih 30 m2, spansku keramiku i predivno kupatilo. Moje kupatilo. Imacu i parce dvorista, malu terasu i divnu lipu pored prozora. Potreban mi je MOJ prostor. MOJ.

Moja najbolja prijateljica, sestra, drugar, laf, ce biti u kuci pored mene. Komsinica. Konacno smo ostvarile san da zivimo skoro zajedno. Da, skoro. Shvatile smo da moramo biti blizu, ali da ne mozemo biti zajedno u istom prostoru. Previse je sukobiti nas 24 sata dnevno. Inace se sjajno slazemo. Ona je moj oslonac, moj savetnik, podrska, kriticar.  Ona mi je sada sve.

Isprva sam mislila sam da cu se useliti sa tadasnjim deckom. Medjutim, ne bude sve kako prizeljkujemo. I ne iz razloga zbog kojih smo to primarno zeleli. Na pocetku, zelela sam zbog pripajanja sa nekim. Sada, to zelim da bih pobegla od Njega. Ne, ne od bivseg. Mada sei ovaj drugi On na neki nacin moze svrstati u tu kategoriju, ali ipak nije. Osecam da me teritorijalno ugrozava i sama cinjenica da oboje zivimo na istoj opstini. Ako zanemarimo svakodnevno vidjanje zbog poslovnih okolnosti, deo kada dodjem kuci je prilicno mucan za mene. Suvise me podseca na njega. Soba, krevet, jastuk. Sve. Naravno da ne bacam sebe u trosak samo zbog Njega, ali recimo da cu ostvariti visestruku korist.

Da li mozemo pobeci od problema? Tuge, ljubavi? Da li bezanje ima nekih rezultata ili se zavaravamo da je daleko od ociju daleko od srca? Koliko daleko treba da odemo?

Juce je Njemu bio rodjendan. Poslao je cirkularnu poruku da “svratimo na pice ako budemo raspolozene”. Prvo sam se obradovala, ali sam nakon toga odlucila da ne idem. Poziv nije bio upucen MENI vec NAMA. Cepidlacim, a? Ne, ne moze me pozvati cirkularno i ne, ne moze ocekivati da cu da dodjem. E drage moje, nesto najgluplje sto moze On da uradi.. To je tako bezlicno i hladno i zaista mislim da nisam pogresila sto sam ostala u krevetu.. Naravno, prethodno je usledila konsultacija sa 3 drugarice i sve smo se slozile oko pomenutog.

Ne mislim da sam pobegla time sto sam ovako postupila. Nije stvar ni u inatu. Jednostavno, shvatila sam da moram sebi biti na prvom mestu i da moram ciniti onako da meni najvise prija, zbog specificnosti situacije. Inace ne smatram da je ponos najbitniji, ne znam ni da li sam nekada postupala ponosno kada je ljubav u pitanju. Da li uopste ima mesta ponosu u ljubavi i da li zbog istog gubimo ono sto volimo?

Juce mi je rekao “samo budi normalna sa mnom”. Inace sam nenormalna? To sto Ga volim, sto mu poklanjam paznju je iz njegovog ugla nenormalno? Shvatila sam ovo zaista kao savet, bez ljutnje.

Upravo me je pitao zasto nisam dosla sinoc. U sebi sam pomislila “zato sto sam mogla da ne dodjem”..

Ne naravno, odgovorice svaka od nas. Ja sam tolerantna, civilizovana osoba a rasista nisam ni u kom slucaju, pu pu, daleko bilo, zar ne. A da li je bas tako?

Hajde odgovorite mi na par pitanja koja je meni postavila moja cerka.

Da li bi se kupala u istom bazenu sa Ciganima?

Zasto se hvalis da si dozvolila da te poljubi Cigance, sta je tu posebno?

Zasto si prihvatila da odes u goste u cigansku kucu a onda trazis ko ce da krene s tobom da te prati?

I stidim se sto sam se dovela u situaciju da moje dete prepozna moj rasizam za koji sam mislila da ne postoji. Dobra vest je da sam ga prepoznala i da cu znati da se borim da budem bolja osoba. Losa vest je da ga vecina nas ne prepoznaje i da se uljuljkuje u samoiluzije o sebi (nama, celom drustvu). Jer nepobitna je cinjenica da smo i kao drustvo i kao pojedinci veoma netolerantni prema razlicitostima bilo koje vrste, od boje koze i veroispovesti do seksualne orjentacije, sve kao nisam ja ali dalje od mene molim vas. Naravno da je tome mnogo doprinela dugogodisnja izolacija i siromastvo, ali moramo da se borimo svako sa sobom pre svega, a drustvo kao celina organizovano i permanentno da probleme i ogranicenja koja imamo prevazilazimo. A kada problem uvidis na pola si puta do resenja. Hvala Bogu svedok sam da se mnogo toga promenilo nabolje u zadnjh dvadesetak godina, ali moze se jos mnogo vise. Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje! Bice nam mnogo bolje.

Pa onda nece biti mesta za pitanja sa pocetka.

pravim probleme sama sebi dok, eto, tek tako, prolazim svetosavskom.. u momentu primetim na prozoru poznat lik, produžim, pobegnem i tek onda kada mi se isti taj prozor izgubi iz vidokruga javim se, porukom..

ne bi to bilo ništa neuobičajeno za mene da sam zaljubljena. a nisam.. da mi se iole svidja. a ne svidja mi se..

a onda kada sam daleko od svega, sigurna u svojoj sobi, počnem da razmišljam o tome. počnem da razmišljam o svemu..

ni sama ne znam čemu to.

ZAUVEK SA TOBOM

Došao si u moj život sasvim slučajno, i zauvek se tu nastanio. Nikada iz mene neće iščeznuti tvoj lik, zauvek ćeš biti tu u meni, iako te više nema. Najlepši trenuci koje sam doživela bili su sa tobom. Sve prve stvari, bile su sa tobom. Is ve poslednje – sa tobom je nestalo i stalo tamo negde u večnosti. Bez razloga sve sve to desilo. Samo si… Nestao… Ali ipak si bio ovde! Ipak si postojao, i voleo me. Za mene ti si još uvek ovde. Ne postoji niko sem tebe i mene! Ne želim da te izgubim zauvek! Bićeš sa mnom uvek i svugde! Od jutra do mraka, u krevetu, za stolom, u kolima, u bioskopu.. Uvek ćeš biti pored mene! Juče, danas, sutra, za nedelju, dve, za godinu… I sve dok i ja konačno ne sklopim oči, zamišljam te ovde. ( Ne želim da mi nedostaješ! ) Tada, kada je kažem ’zbogom’, to će biti poslednje. Za tebe i mene – za nas, to će biti naš početak našeg kraja. Od tada pa zauvek! Samo ti i ja…

Zajedno ćemo zatvorenih očiju lutati beskrajem, držaćemo se za ruke i poljupcima nadoknaditi sve ono vreme što nismo bili zajedno. Nikada se više nećemo rastati! Bićemo dva tela sa jednom dušom. A do tada… Snivaj slatke snove. Vidimo se, ljubavi, u sledećem životu…