Iskreno verujem da dobijamo ono što dajemo i dozvoljavamo sami sebi. Koliko sebe volimo i cenimo toliko dobijamo od drugih. To je vibracija, čista Kvantna fizika – privlačimo samo ono što i sami vibriramo. Kako vibriramo tako nam se vraća, kao odjek našeg unutrašnjeg života.
U svakom sekundu sva čula primaju iz okoline a onda šalju “centrali” mozgu ‚ (parelela bi bila hard disk kompjutera), oko 4.000.000.000 (milijarde) bit informacija, a (ram memorija) svesni deo nas, može da obradi SAMO 2.000 (HILJADE!!!) bit informacija u jednoj sekundi, od sakupljene 4 milijarde, ili u procentima oko 0,0000005%!
Mi smo ti koji biramo šta vidimo: crno – belo, puno – prazno, pobedu ili poraz, sramotu ili iskustvo, neuspeh ili lekciju. Mi biramo emocije i kvalitet doživljaja u svakoj sekundi. Naša kamera hvata tih 0,0000005% celokupne slike kao svoju stvarnost. Ako nam se ne sviđa slika, treba jednostavno pomeriti kameru. E to treba naučiti. Kako pomeriti kameru!?
Što smo stariji to se više krijemo iza “Takav sam kakva sam, ne mogu više da se menjam!” “To je moj život, šta ćeš!?” “Ne biram ja emocije ni svoju stvarnost!” “Svet je takav! Ja sam gubitnik, žrtva, nesrećnik, nemi posmatrač….” Neko nas je ubedio da treba da platimo sve nestašluke mladosti, da je žrtva poželjna i potrebna, da nam niko nije garantovao sreću, sami smo je kreirali…
Kao tek rođene bebe bilo smo savršeni. Na sav glas smo pokazivali svoje negodovanje, tražili jako jasno kada nam nešto treba, iskazivali zadovoljstvo i nezadovoljstvo podjednako bučno. Sve se orilo i od našeg plača ili od bebećeg smeha. Obožavali smo svoje telo. Učili smo neverovatnom brzinom i svi su nas za to hvalaili. Pogrešno smo izgovarali reči ali su nas bodrili da pričamo još. Čak su nas svima u okolini citirali-imitirali uz odobravanje. Učili smo da hodamo tako što smo padali a okolina nas je hrabrila da ustanemo i ponovo probamo. Vodali su nas okolo za dve ruke, vikali BRAVO za svaki 1,5 gegavi korak!
A onda….
Vremenom smo naučeni da ne izražavamo svoje zahteve tako glasno, da ne tražimo izričito – jer to nije lepo, nije lepo vaspitano, a onda da ne pričamo toliko, odjednom smo trebali da ćutimo! Da nismo baš tako savršeni i da nam je telo nekako felerično, bar delimično, jer nije kao ono na naslovnim stranama – nebitno kojeg magazina muškog ili ženskog. Ili nam obline nisu dovoljno oble ili mišići nisu dovoljno veliki… birajte sami. Kada sam ja odrastala bila je moderna Tvigi (Grančica samo ime govori o njenoj građi), tada nismo bile dovoljno dobre ako smo imale te današnje obline! O greškama da ne pričamo! Prve greške u školi su bile podvučene crvenim i naglašeno nam je preko ocene da to sve nije dobro! NEMAŠ PRAVO NA GREŠKU! Ustani i hodaj!
Polako su nam formirani osnovni postulati šta je dobro a šta ne. Šta je uspeh a šta neuspeh i kakva je kazna za to! Koje je zanimanje ugledno a koje ne. Šta goji, šta ne goji! Da li treba da volimo nekoga ceo život ili ne! I tako za svaki i najmanji segment naše realnosti. Gomila uverenja koja daju kvalitete životu – gomila „istina“ prema kojima merimo, sudimo da li smo dovoljno dobri ili ne.
Ovde imate pravo na grešku, niko Vam domaći neće podvući crvenom bojom. Niko neće vikati na trogodišnje uplašeno dete u Vama. Možete sami da odsanjeate i ostvarite život svojih snova.
Utrenirani smo da više brinemo šta drugi osećaju i milse o nama nego mi sami. Postali smo zavisnici o odobravanjima spolja, unutrašnje osećnje samopoštovanja je bazirano na mišljenjima drugih, koliko smo vredni, dobri, sposobni. Ali oni su isti kao i mi. Tražeći od “njih” odobravanje ulazite u beskonačan krug vijanja sopstvenog repa.
Pronaći ponovo sebe i svoj mir, preuzeti odgovornost samo za sebe, ne traziti u drugima opravdanje ni odobravanje, ne tražiti partnera da vas upotpuni nego imati potpun prvo sa sobom a onda takav upotpunjen sa parnerom jer ste 2 cela a ne 2 polovine koje se do izbezumljenja traže da se upotpune. Ako ne volite sebe kao može neko drugi, ako ne poštujete sebe zašto bi iko drugi? Sve ste to već čuli ali da li ste pogledali unutra. U sebe. Šta ste poradili na sebi u poslednje vreme? Koliko ste sigurni da ste dovoljno dobri kvalitetni, da zaslužujete sve što želite? Da li možete na sledeći nivo? ©