Ovo pisanije će biti logički i lingvistički pokušaj da definišem šta je to Profesionalni i životni trening i šta bi moja uloga kao trenera-kouča bila u ovom mom poduhvatu da donesem ovu profesiju na naše prostore.
Prvo da odredim šta on nije –
1. Nije psihoanaliza ni psihoterapija
2. Nije terapija u bilo kom kliničkom smislu te reči
ŽT ( grozne li abrivijacije) se bavi zdravim ljudima koji su se negde u nekom segmentu života najplastičnije rečeno zaglavili. On se bavi problemima svakodnevnice, ciljevima koji ljudi žele da ostvare ali ne znaju kako. Promenama navika, načina rešavanja nastalih komleksnih situacija i promena u navikama i ponašanju.
U današnjem svetu se ljudi najčešće suočavaju sa problemima u oblasti:
a) Karijere
b) Finasija
c) Emocionalnog život
d) Zdravlja kako fizičkog tako i duhovnog
e) Životnog smisla i smera u kojem idu
f) Vaspitanja dece
g) Braka ili partnersih odnosa
h) Socijalizacije
i) Komunikacije
Zašto se normalan/prosečan čovek nađe u situaciji da mu treba životni trener? Zato što je ostao bez vitalnih resursa kojima je u prošlosti rešavao ovakve probleme. Nekada su tu ulogu/potrebu ispunjavali iskusni stariji članovi porodice, prijatelji, sveštenici, a i sam stil življenja/komunikacije sa okolinom koji je nestao i nestaje posebno u ovoj fazi tranzicije. Više se ne živi sa 3 generacije u istom domu, roditelji su i sami ophrvani procesom kroz koji prolaze na poslu i u društvu, prijatelji nemaju vremena ni emocinalnog kapaciteta niti sami poseduju veštine a sveštenici nisu obučeni da se nose sa ovakvim zahtevima savremenog čoveka. Nestala su mesta redovnog okupljanja gde su se razmenjivala iskustva. Postali smo rivali, takmaci…sve je postalo nadmetanje.
Nov način obrazovanja, poslovanja još dodatno otežava svakodnevni život. Promena radnog vremena, gde se slobodno vreme skratilo na polovinu ako ne na i manje u odnosu na pre 10-15 godina. Veliku ulogu o stvaranju slike željenog načina življenja imaju mediji odnosno „holivudizacija“ svih očekivanja, kako na materijalnom tako i na emotivnom planu.
Stres kao dodatni faktor otežava današnjem čoveku u Srbiji da se nosi sa normalnim preprekama koje životni tok donosi.
Zdravom čoveku je relativno lako pomoći. Njemu trebaju neke nove veštine, nov rakurs gledanja na stvari, malo motivacije i puno aktivnog slušanja i empatije. Ljudsko biće je u konstatnom procesu promene ali se vrlo često čak strasno brani od nje. Osvešćavanje potrebe da su promene neophodne, da postoje novi načini savladavanja.
Svi mi obično imamo sve potrebne delove slagalice u glavi ali samo malo pobrkane. Sve što treba je da ih neko posloži ili nam pomogne da ih složimo sami. Nekada to može vrlo brzo da se učuni a ponekada treba malo duže vreme.
Proces „slaganja puzzle-a“ izgleda ovako:
1. Prvi tj. Inicijalni intervju (razgovor) koji bi trebao da traje najmanje 90’minuta do 120’.
2. Serija nedeljnih sesija koja u zavisnosti od osobe i problema može da traje od 3-6 meseci.
3. Jednom u 2 nedelje.
4. Jednom mesečno.
Kraj treninga je kada to sam klijent oseti ili trener ne vidi potrebu za daljim radom. Princip maximalnog efekta sa najmanjim mogućim troškom.

Nekada su na Zapadu imali svog advokata i psihijatra. Danas imaju svog finasijskog savetnika i životnog trenera. Možda i mi stignemo na taj voz.©