Ovde sam da sa vama podelim nesto sto me dugo boli, nesto sto dugo skrivam, a moji najblizi prijatelji iako nesto naslucuju ne znaju nista! Nista im nisam rekla, jos uvek se bojim njihove reakcije, a to moram da podelim s nekim i olaksam dusu!

On i ja smo najbolji prijatelji! Vec prilicno dugo se druzimo a nase drustvo primecije iskrice, strast, poglede medju nama i cesto komentarisu kako bismo bili dobar par! Medjutim, iako ga volim punih i dugih cetiri godie, i dalje cutim. Da, bojim se. Bojim se ponovnog odbacivanja. Toliko puta sam bila povredjivana i razocarana da sve vise gubim nadu u bolje sutra..

Kada izlazimo grlimo se, neprestano gledamo i vodimo duge i duboke razgovore. Razume me. U potpunosti, u svakom trenuku zna sta mislim, sta hocu da kazem. Duboko u sebi mislim da i on isto oseca. Medjutim, cesto se osecam zbunjeno misleci obrnuto,  a onda se sve vise zatvaram.

Ponekad uradi nesto sto me zbuni. Totalno. Mozda se poigrava sa mnom. Ali u ocima mu vidim sve ono sto trazim. Ljubav. Ljubav koju jos uvek nismo priznali jedno drugom. Iz straha.

Nedavno, svidela mu se neka devojka i od tada neprestaje da je spominje. To je poljuljalo moje samopouzdanje. Tu sam zastala i pomislila : ” Da li me on zaista voli i hoce da me napravi ljubomornom, ili je jednostavno odustao? ”

I onda se povlacim. Shvatam da ce nase vreme doci, ako u opste i treba da budemo zajedno! Pustam ga da ode.. da ode za nekim ko ce ga uciniti srecnim. Iako u svakom pogledu, dodiru mi govori sve ono sto zelim da cujem. I dalje mi to govori. I danas, kada se pojavila ona, ta treca osoba..

Ovo jos uvek nisam nikome rekla! Nece mi biti lako da priznam to prijateljima, ali kako oni to uzimaju zdravo za gotovo, mislim da cu cutati.. dok ne nadjem pravi odgovor, u srcu. Morala sam ovo da podelim s nekim. Nadam se da cete mi pomoci. 

Srdacno, Buttercup.

Brzo je pocelo, a isto se tako brzo i zavrsilo … Bili smo poznanici, oboje zivimo u malom gradu, ucili smo u istoj skoli, ali nikada nismo progovorili vise od 2-3 reci … sve do te noci … Prisao mi je pun sebe, odgurnuo svog druga koji je igrao sa mnom i rekao mi da mu se svidjam i poljubio me . .. s obzirom na to da sam tek zavrsila sa jednom vezom nisam htela da uskacem u drugu, tako da sam ga zamolila da sve ostane na tome (bar na neko vreme) … rekao je da cemo se videti opet … celog leta sam ga cekala, dopisivala se sa njim, u gradu smo bili drugovi, a ja sam bila sve ludja za njim …  … Za mene vise nije postojao niko drugi … Dva meseca posle toga poslao mi je poruku u kojoj kaze da hoce da ostanemo samo drugovi … mislila sam da cu umreti …

I onda je sve krenulo nizbrdo … na sledecoj zurci smo se opasno posvadjali, znala sam da se vidja sa nekom curom, a pokusao je da me kontrolise i ljutio se zasto pricam sa drugim momcima … 5 meseci posle toga nismo razgovarali… za mene je to bio pravi pakao, umalo nisam izgubila razum …  sve do Nove godine, kada smo rezmenili cestitke SMS-om … i dalje sam ga volela …posle toga smo opet bili samo poznanici …

Sve do jedne veceri u gradu … sreo me je i pokusao da me poljubi, posle svega sto sam propatila onih 5 meseci … bila sam izvan sebe i pobegla … poceo je da mi pise, da razgovara sa mnom, nisam mogla to da podnesem, ostavila sam decka koji mi je bio velika podrska, momka koji je hteo da mi pomogne da zaboravim … mislila sam da cu ga zaboraviti, ali nisam mogla …

A sada … koja ironija … sada smo opet samo poznanici, ponekad razmenimo po koju rec u prolazu … a ja sam i dalje luda za njim kao proslog leta … vec vise od godinu dana za mene nema leka … ponos mi ne da da budem sa njim, jer znam da ce sve opet biti isto, a ja cu biti povredjena, jer on se ne menja …

Nije nam sudjeno, u to sam se uverila, ali, ipak , putevi nam se stalno ukrstaju … zbog cega, ne znam ni sama … pokusavam da zaboravim, ali ne ide …

Prica ide ovako..Imala sam duzu vezu,u kojoj sam prilicno zavolela tog decka,i on je mene.Ali kao sto to i biva,povremeno smo se svadjali.Trudili smo se da to izbegavamo,medjutim,raskidali smo par puta..Ti raskidi su trajali par dana,i posle se uvek pomirimo.Medjutim,pre mesec dana smo opet raskinuli..Do pre neki dan smo se culi par puta bilo je tipa “kako si,sta ima novo” i te fore..I dogovorili smo se da se vidimo.Bila sam preplavljena emocijama,nisam ga videla mesec dana,i sad od jednom opet.Snazno sam ga zagrlila kad sam ga videla,i on je mene.Znala sam da ljubav nije nestala ni sa njegove strane.Nije ni mogla da nestane za samo mesec dana.U njegovom pogledu sam videla koliko sam mu nedostajala,znala sam da zeli da se pomirimo.Posle duzeg razgovora,poljubili smo se.Ne znam koliko je to bilo pametno,jednostavno su nas srca vodila.Nasa veza je svasta pretrpela zaista,tesko mi je da se svega sto sam sa njim mesecima gradila odreknem.Ali ne znam da li je pametno da se vracamo na staro,jer,ako jednom imas razlog za raskid,taj razlog ne moze da nestane,samo ga potiskujem,jer volim svog decka.Zaista ne znam sta da radim.Moje drugarice me ne shvataju,kazu da nisam normalna sto se stalno njemu vracam.Niko me ne podrzava u mojim postupcima.Da  li je uopste pametno miriti se?

pa,odlucila sam da vam pisem ovde cure,zato sto moji poznanici bas i ne razumeju situaciju u kojoj se nalazim…ili ih bas i ne zanima da saznaju…pa,ovako…ja i on smo iz istog grada,pola sata busom jedno od drugog i samo trenutak volje…ali…poceli smo da se dopisujemo preko neta…i to traje i traje…vec godinu dana!Bili smo zaista podrska jedno drugom kad god je to trebalo…recima je sve moje dileme resavao…on je imao malo teze detinjstvo pa je verovatno to ostavilo neke posledice na njega jer je nekako mracan a ipak tako otvoren prema meni…koliko to moze biti preko neta,a da ne posumnjas da te laze…ne veruje u ljubav,kaze da je zaljubljen u mene,a gledamo se samo preko slika,znaci nikada uzivo…ja sam…kao da sam ocarana njime,jer je on sve sto ja zelim…i ja ga cekam….i cekam….jer verujem da je on moja srodna dusa…a sada upoznavanje…pa,padali su neki dogovori ali od toga nekako nista nije bilo…mislim da se on malo plasi mene i onoga sto ja predstavljam za njega,a to je sve ono dobro sto on ne vidi kod sebe…a mozda se i ja plasim jer ne verujem da srodna dusa postoji…a pocela sam da verujem…za to smo krivi i on i ja,oboje uvek smislimo neke izgovore kako se ne bi videli…a ja ga ipak cekam,a ubija me to cekanje…odaljila sam se od svih,ne vidjam se sa drugim momcima jer se plasim da njega ne izgubim…. i non-stop se vrtimo u krug,a ja i dalje nemam snage da ostavim njega iza sebe…

izvinite,malo sam oduzila,ali sada mi je lakse…samo mi je trebalo da neko ovo procita….

Konacno sam uspela da ga izbacim iz svojih misli. Ne potpuno, naravno.. ali dovoljno da mogu da kazem da mi se cini da cu ga preboleti. Ima tu jos nekih delova mene koji su njegovi, ali moje misli su konacno slobodne..

Nekada mi se zaista cinilo da sam luda, sto zbog svojih postupaka, a sto zbog nemogucnosti kontrole da iste ne ucinim iako znam da su ravni ludosti. Koliko mozemo kontrolisati emocije i reakcije koje uslede zbog istih i da li uopste postoji neki vid suzdrzavanja ako se rukovodimo srcem a ne razumom?

Od danas sam na dijeti. Za sada mi ide dobro, doruckovala sam prema planu i rucacu takodje. Tu sam karakter, ili se barem trudim. U ljubavi.. recimo da izgubim dobar deo sopstvenog integriteta kada volim. Figurativno, naravno.. Dijeta je laksa od ljubavi, po mojoj nekoj logici. Zato sam sada na dijeti, da se skinem sa ljubavi.

Vidjam ga svaki dan, u prolazu. Ponekad razmenimo po koji poziv na kafu, ali i dalje ostane sve na tome. Ne, nismo prijatelji. Nikada to nismo ni bili. Ljubavnici, da. Prijatelji, ne.

Belo sam oblacila u mislima. Nekada ono sa zvanicama, nekada ono sa produzenim rukavima. Oba su me vezivala za njega. Sada imam skromnija mastanja. I krace rukave. I neko novo ludilo na pomolu…

Ne razumijem sta to jednog muskarca tjera da 17 godina misli na jednu zenu  bez obzira na njena odbijanja… Da li je on prepoznao neke signale koje ta zena krije, osjecanja koja su tu svakako ??? Ne mogu da razumijem…

Bili smo djeca, on 19 ja 17 godina… Mnogo mi se svidio jer je posebnu paznju obratio na mene, cijenio moje misljenje i jednostavno-pratio me u stopu… Isli smo zajedno na praksu, krili se u cosku nekog magacina i saputali… Drug iz razreda je stalno virio da vidi da li se ljubimo!?

Spletom cudnih okolnosti, nasli smo se sami u stanu i dugo se mazili… Predala sam mu se sa najvecim povjerenjem i ljubavi…ali moje razocarenje je bilo veliko… Ne znam jesam li previse ocekivala od tog prvog puta ili sta, ali jednostavno sam bila razocarana njegovim ponasanjem poslije cina ljubavi… Ustao je obukao se i pozurivao me da se i ja obucem da me prati kuci, jer ga drustvo ceka. Otisla sam kuci i plakala do jutra, osjecala sam se kao najgora osoba na svijetu…Od ovog dana nista vise nije bilo isto… Kada smo bili u drustvu, glumio je mangupa , a kad bi se nasli sami, pokusavao je da mi se priblizi, da me poljubi… nisam mu dozvolila!!!

Doslo je matursko vece, molio me da se pomirimo! Zakopali smo ratne sjekire, ali sam ga odbila… Sljedece godine je dosao iz vojske, pokusao opet-i opet sam ga odbila…Pokusala sam da ga promijenim, ali to je bio covjek sa dva lica… U jednom momentu drag, dobar i njezan, a vec u sledecem hladan i gotovo grub… Nije islo…

Prosle su godine…cijelih 13… udala sam se i imam djecu, divnog muza ali s vremena na vrijeme pomislim na prvog muskarca u mom zivotu… Krenem na neka predavanja, i zamislite-primijetim poznato lice!!! Zgodniji nego ikad, oci sjajnije, jednostavno nije vise djecak nego -muskarac… Sa najvecim zadovoljstvom pridjem, pruzim mu ruku, pozelim da ga zagrlim… On hladno pruzi ruku, ali osjetim da mu je ruka zadrhtala… Krisom me gledao svako vece, ali nismo razgovarali… Sretnemo se poslije par mjeseci, pozove me na pice i ja pristanem. Razgovarali smo tri sata o proslim godinama. I on ima porodicu, ali nije srecan. Zivimo u istom malom gradu , a 13 godina se nismo sreli. Rekao mi je da cesto misli na mene i kako se ogrijesio i da mu je sad ovaj zivot kazna za to sto nije bio fer prema meni! Sve je znao o mom zivotu, raspitivao se kod mojih prijatelja.Razmijenili smo brojeve telefona i to je bila greska… Poceo je da me zove, da salje SMS poruke da me ubjedjuje da se vidimo, da imamo vezu… Nisam znala kako da ga se oslobodim, pa sam promijenila broj telefona…

Ali..broj promijenis…a ono u srcu? Od tad je proslo tri godine. Srecemo se po nekad-da li slucajno-ne znam. Sreli smo se prije par dana, rukovali se…Ruke su mu bile ledeno hladne bez obzira na to sto je tropska vrelina… Pozeljela sam da ga zagrlim i da ga poljubim! Pribrala sam se na brzinu, ali jos ne mogu da shvatim sta je to sto me tjera da mislim na njega! Taj pogled, to njegovo blago drhtanje kada me dodirne ili to sto mi je bio prvi??? Zelim da ga izbacim iz mojih misli -to me izjeda i ne da mi mira!

Proslo je 17 godina, a ja se u njegovoj blizini jos uvijek osjecam kao djevojcica… I dalje mi nije jasno sta je to, kakva je to sila koja nas privlaci istom snagom tolike godine… I sad isto kao i prije 17 godina! Bez obzira na nase brakove, porodice osjecam da pripadamo jedno drugom za uvijek!

Ovo moje pisanije dijelim sa vama… nadam se da cete me razumjeti… i vasim komentarima doprinijeti da sagledam sve… pozz, Milena…

Pa, odakle da pocnem…. Bavim se odavno kreativnim radom, u vidu hobija… Medjutim, istrazujuci nove materijale i nove mogucnosti moj hobi je postao smisao mog zivota… Izradjujem nakit i modne detalje (kape, salove, tasne, pojase…) od polimerske gline, konca, vunice, koze…. Prvo sam radila komade za mene, moju djecu, prijatelje… a onda sam pocela po malo da prodajem, pa vise, pa jos malo vise…  S obzirom na to da radim kao trgovac u mesari (veoma tezak fizicki posao) mislim da tako gubim dragocjeno vrijeme. Nadam se da ce moj hobi postati i moje jedino zanimanje!… ali, pitanje je kako???

Pokusala sam na vise nacina da legalizujem moj hobi…ali mi nije poslo za rukom….  U opstini-da registrujem radionicu starog zanata-preveliki doprinosi… Ponudili su mi da osnujem udruzenje koje bi finansirala pokrajina-ali to bi moralo biti stranackio obojeno!!! To nikako ne zelim… A ni ne znam s kim bi se udruzila….

Pomislih da otvorim neku malu kreativnu radionicu i prodavnicu. Posto se ta radnjica (sigurna sam) ne bi mogla izdrzavati samo mojim radom, jer zivim u malom gradu, pomislila sam da uz moje “djindjuve” prodajem donji ves i carape…ili tako nesto slicno…

Ako neko ima neko iskustvo, u otvaranju neke slicne prodavnice ili zna sta treba da uradim da se moj san ostvari, neka mi pomogne…Ili jednostavno, posavjetujte me da li je pametno u ovo krizno vrijeme reskirati i napustiti sigurno radno mjesto i zapoceti nesto novo ne svakidasnje, nesto sto srce hoce!?

Nadam se da ce moj lijepi hobi postati moje jedino zanimanje , jer je to vec sad nacin  zivljenja… Milena….

Moje su ljubavi, kad pogledam u proslost..sve nekakako cudne, neobicne..ponekad pomislim da me mozda neko testira, I pitam se zasto je potrebno..jer sve je za nesto dobro, bar tako kazu. Pitam se da li bih trebala biti zahvalna zato jer su te ljubavi bile posebne, jedinstvene, snazne-mada kratkog veka, bas specificne, razlicite, pamtljive..i iako prolazne, jako uticajne I tesko zaboravne. Ili da razmisljam kako su bile tuzne, kratke, bolne, kako sam od svake pokupila neku ranu..ne ne…ne razmisljam tako. Jesu bile sve to..ali ih se ipak volim setiti I nasmesiti im se negde tamo daleko u proslost. Svaka je unatoc svemu losem..lepa I unikatna I ja svaku od njih volim.

I sad mogu sama sebi odgovoriti na pitanje koje me nekada mucilo: Da li je moguce da covek samo jednom voli? Ali bash voli.  Nije moguce. Od kad sam se poslednji put to pitala…jos nisam volela, ali ipak sad znam. Covek voli mnogo puta. Sad da li je to dobro ili lose, voleti vise puta, vise muskaraca, da li je to dobra ili losa karma..o tome neka presudi svako za sebe.

Svaka ljubav koja je ostavila trag u mom zivotu, u svakoj sam ucestvovala sa svim srcem I verom u ljubav. Jednom sa 15 godina, drugi put sa skoro 17, treci put sa 18, pa onda 22, 24 i 26.

Da li se ona u 24. godini broji, ako sam tad mislila da je to velika ljubav a samo se zavaravala? Jer tad to nisam znala, nisam bila svesna.

Sve su totalno razlicite price, ali ipak na kraju nekako iste.

Prva moja ljubav..u nekom pravom smislu bila je znaci u 15. godini. Ne znam ni kako sam ga upoznala, kad smo se prvi put sreli..samo pamtim das smo se zblizili.  Tad smo se klinci skupljali u jednom lokalu, gse smo svi medjusobno znali. I on se nalazio tu. Bio je decko kog su ostali ili voleli ili mrzeli. Bio je kao prolematicne vrste, ali samo za one koji ga nisu znali I samo za one koji mu nisu hteli dobro. Svako ko je mogao prepoznati u njemu cistu dusu, voleo ga je. Kod devojaka je bio omiljen, ali znalo se da on ima devojku. Cak su I nju svi voleli. Bila je niska, sicusna, plava, mrsava..izgledala je ranljivo, mada je hodala jako snazno u svojim stiklama. Imala je cvrst, odlucan korak. Bili su dugo u vezi, ali je pukla. Svi su tad bili uz nju I svima je bilo zao, pa I meni. Ne dugo posle toga upustio se u vezu sa istom takvom devojkom, samo sto je ta bila tamnokosa. Ali inace kopija. Secam se da je nisu voleli, prihvatali..nije nikome bila dobra zamena  za Viktoriju. Ali to nije dugo trajalo. U njegovom samackom periodu, nekako smo poceli da pricamo..upoznavali smo se polako igrajuci pikado, sedeci samo I pricati..ponekad bi me odvezao kuci, pa je posle poceo dolaziti po mene.. Iskreno, ne secam se svega o cemu smo pricali ali nam je bilo dobro zajedno. Njegovo me drustvo volelo, zezali smo se I stvorili kao neka velika ekipa neke zajednicke uspomene. Samo smo se druzili. Bilo je leto, kraj skole, kraj obaveza..ja sam pocela da izlazim, izlazila sam sa njim. Tako smo jednom u izlasku sedeli za stolom u drustvu I on me pozvao na ples. Bio je to valjda moj prvi ples sa deckom, moja prva balada, za koju nisam znala da ce postati nasa pesma. Stavio je ruke oko mene, ja svoje oko njega..pesma je pocinjala polako..instrumental za uvod..i nezan zenski glas..Mariah Carey-without you. Pratimo ritam, skroz opusteno ali neka napetost se oseca..sad kad pogledam ta trenutak, bio je totalno izoliran od svega..ne znam sta se okolo desavalo, nemam vremenski osecaj koliko mi je ta tren trajao..nista kao da nije postojalo, kao da je vreme stalo, samo se mi okrecemo. Nisam bila ni svesna da me poljubio, da smo se ljubili..samo kad je pesma stala..kao da je neko upalio svetlo I sve okolo opet se pocelo kretati, opet smo se vratili u obicajen momenat. Seli smo. Bila sam zbunjena malo, kao opijena..nisam progovorila ni rec. I znam sta sam razmisljala. O necemu sto sam zaboravila spomenuti, bas kao sto sam I tad zaboravila na to.

On je bio u fazi pomirenja sa svom devojkom. Nakon tako lepog momenta uz pesmu, odjednom reality check! Nagnuo se ka meni za stolom..hteo da poljubi ponovo, ja ga gurnula od sebe, ali ne onako sigurno I odlucno, nego sto sam smatrala da tako moram, mada ne zelim.. Htela sam poljubac, ali nisam smela da ga ukradem. Ali je on bio odlucan da nam to nece biti prvi I zadnji poljubac. Radio je tako lepe male stvari…bio je pazljiv I uvek tu negde. Tako sam jedne veceri sedela kod kuce, gledala tv I cula kako neko zvizdi napolju I jednostavno sam znala da je on! Pa sta ima lepse nego kad ti se voljena osoba odjednom stvori ispod prozora? Pa je sledeci put bacio kamencic u moj prozor..znao je u danu nekoliko puta tako da se pojavi, samo da me poljubi. Ili sam samo posla sa njim, ne pitajuci gde idemo, destinacija me nije interesovala uopste. Vozio me na svojoj vespi, ili na mom biciklu. Te su voznje bile meni tako drage..druzili smo se ja I on I vetar u kosi. Gledali smo zagrljeni filmove kod njega. Secam se jednog nemackog filma, ustvari bila je nemacka sinhronizacija, horror film..ja nisam razumela nemacki, pa mi je sve prevodio..znala sam sve..i razmisljala kako lepo od njega. Naslonjena na njega bila sam tad srecna I uvek mi je bilo sa njim tako kao za vreme pesme..kao da je vreme stalo. Imali smo nekako prirodan odnos..ne znam to opisati..cist odnos, bez ikakvih konflikata, prtitisaka..jednostavno smo se slagali. Zato mi je bilo nesto najprirodnije po prvi put voditi ljubav, sa njim. Desilo se tako spontano, da sam tek posle shvatila: pa hej…bilo je to prvi put! Cak sam I njemu rekla tek posle toga. Cinjenica je da je prvi put…pa prvi put jednostavno. Nemas pojma sta radis, zasto radis I kako se to radi. Ali mogu reci da mi je bilo lepo I valjda zbog neznosti I ljubavi, totalno bezbolno. I povezalo nas je to. Nije me pustao..drzao me za ruku posle toga u krevetu, kad smo isli na kafu, kad me pratio kuci a on je morao na posao..jedva smo se rastali. Cak je zvao da ne bi isao na posao ali naravno mu je gazda rekao kako ima vec mnogo crnih poena I neka smesta dodje.

Moja mama je bila zabrinuta..jer smo se vozali na vespi, a tek posle kad je kupio sebi motor pravi. Tad mi se cinilo da preteruje, da preterano brine, cak smo se I svadjale. Sad mogu vise razumeti zasto je osecala strah svaki put kad sam sela na motor.

Leto je prolazilo, ne znam ni gde je proslo, ali sam ga sve vise I vise volela. Ljubio bi me u prolazu, vodio bi me kraj reke, saputao nezne reci na uvo ili otpevao stih..bio je tako romantican, nezan I brizan..

Pred pocetak skole..cula sam pricu kako se pomirio sa devojkom..nisam znala da li je tacno ili ne..da li su to samo jezici zlobni ili istina..a znala sam da je sve moguce. Videli smo se u klubu u blizini moje kuce, izasli na klupicu, tacnije bila je to avtobuska stanica. I napolju je uvek bilo neko ineresantno desavanje, bilo je nas klinaca mnogo, pa se desavalo I unutra I napolju. Se je pola metra od mene, pogledao me onako nestasno I nageo se da me poljubi. Ja se izmakla. Hteo da se priblizi, ja rekla: Nemoj. On zacudjen gleda I pita: Zasto? Kazem ja: Pa..sad si mi zabranjen, imas devojku. I u tom je momentu skocio na noge I poceo da vice: Ja tebe volim! Volim te! I neka svi to cuju! I nista mi drugo nije vazno, jel jasno svima??? I okretao se ka ostalima ciju je paznju privukao. Prvi put sam ga videla ljutog, prvi put toliko ozbiljnog. Htela sam da prestane, povukla ga za majicu neka sedne. Htela sam da se smiri. Zavolela sam ga jos vise.

Dani posle toga su prosli jako brzo, bio je cetvrtak, prvi dan skole..1. septembar. Videli smo se preko dana I pitao me: vidimo se uvece? Ja rekla: ne mogu, sutra je skola.. I dogovorili smo se da se vidimo sutra. Krenula sam kuci sa avtobusom I u centru grada pogledam kroz staklo I vidim njega na motoru, iza avtobusa. Sedeo je onako ponosno na svom srebrno-crnom ljubimcu, u braon jakni, koja mu je jako lepo stajala. Odgovarala je njegovoj figuru I njegovom karakteru. Bila je sportsko elegantna, finog materijala..ona koju cuvas. Lice mu je bilo lepo..izgledao je kao da se smeska, ali to je bio samo odraz zadovoljstva njegovog dok mu je vetar mazio lice. Nije nosio kacigu, voleo je uzitke koje kaciga ne nudi. Previse je voleo osecaj slobode. I ja sam se smeskala posmatrajuci ga kroz staklo avtobusa. Tad sam ga poslednji put videla. U nizu mog memorijskog fotoalbuma..to je njegova poslednja slika. Taj dan se zavrsio njegov zivot, na raskrnici kroz koju je prosao kroz crveno. Nestala su dva zivota..njegov I zivot te devojke. I tad sam mislila da ni mene vise nema. I tad mi je vreme stalo, samo sto sam ovaj put bila sama zarobljena u njemu. Plakala sam dok nisam ostala bez suza..onda sam plakala bez njih..pa na kraju I bez emocija-to je bilo najgore od svega.

Nekoliko dana pre nego sto je zauvek napustio mene I ovaj svet, rekao mi je..kad smo stigli do moje kuce: Ceka te borba! Ja pitam: Kakva? Kaze on: Videces.

 Sta je tad mislio sa tim, ne znam..ali svakako je to bila moja borba..borba sa cinjenicom, da njega vise nema. Bez obzira da ta prica nije bila savim moja, da mozda on nije bio savim moj..imali smo nesto sto ne bih nikada izbrisala ili menjala. Imali smo ljubav, lepe trenutke, imali smo zajednicki smeh I emocije…I meni je on bio prvi.

I vidjala bih ga posle toga. Dolazio mi je u snove, tesio me. Rekao kako je njegovo rame uvek tu za mene, da je morao otici, da su ga zvali I kako ce se jednom vratiti. Verovali ili ne..cak mi je govorio kako cu proci na testovima u skoli kad je bila matematika u pitanju. I nikada nije pogresio.

Kad kazu da vreme leci sve rane..jesu delomicno u pravu. Nije da ih bas celi, nego s vremenom naviknes na bol..pa onda sve manje paznje na nju obracas…jer zivot ide dalje, pa ti druge stvari odvlace paznju..pa onda imas zelju ponovo voleti nekoga..i tako to sve postane samo deo proslosti zbog koje si danas covek kakav jesi. A to uvek treba ceniti, bez obzira na sve.

On je bio moja prva ozbiljna prica, moje prvo veliko iskustvo, moja prva ljubav I prva rana, moja prva zivotna lekcija, moj prvi uticaj na moju buducnost, moj prvi princ na belom konju, mozda I moj prvi greh…bio je moj PRVI, pisano sa velikim slovima.

Uh, valjda cu vas nasmijati

Na +40 hodam gradom sa najboljom prijateljicom,jer  nam je palo na pamet da kupujemo knjige, kozmetiku i sve one ‘zenske stvari’, da razmisljamo gdje da ostavimo njen kompjuter na ciscenje i obaranje sistema i sve tako…. I na kraju, skuhane, umorne, odlucimo sjesti u omiljeni kafic, gdje,na svu srecu,nema djece i besmisleno glasne muzike…. I tako, kuju se planovi sta cemo kasnije, sutra, zavrsi se i kafa, i tip treba da naplati. I dolazi on, i moja Miki se hvata novcanika, i prebrojava sicu, vadi kovanicu po kovanicu. Naime, nijedna od nas nece rasitnjavati papirne novcanice zarad cifre od oko 3 KM, iliti manje od 2 eura, koja posjeduje u onim ‘zutim’- Zasto bismo? U torbi ionako svega imam, i da mi je dodatno otezava hrpa metala, necu!… I sve je extra da tip u jednom momentu nije rekao ‘Ma nema veze,dajte koliko imate, bice drugi put!’

Molim???????????? Halo, Zemlja zove Mars… Prvo, zar tebi nas dvije izgledamo kao neko ko bi dosao na pice a da pritom nema ni da plati, a drugo, da li si ti uopste svjestan da spadamo u kategoriju koja te moze kostati posla?

Da, obje studiramo, zavisimo od roditelja, ali zasad nismo na listi socijalnih slucajeva, a vjeruj mi, necemo ni doci do toga. Zalim ako djeluje ostro ovo sa socijalom, ali cisto hocu da ilustrujem… I da, jesmo u trenerkama i jednostavnim majicama, ali novca nam za prosjecan zivot ne nedostaje… Uostalom, na stolicama pored nas su kese!I tako…. Da ne spominjem da smo dva dana prije bile tu, i da je taj isti tip blenuo u mene kad sam narucila Janu sa aromom brusnice, i izjavio - ‘Sad si me zbunila!’ Uslijedilo je objasnjavanje da flasirana voda moze biti sa aromama limuna, brusnice, jabuke… Toliko o tome… I jos jedna digresija, dok smo mi kao klinke sa roditeljima rucavale po takvim mjestima            ( pizzerija i kafic, u jednom ), njega nigdje nije bilo… Kad sjedim s rodjenim bratom vlasnika, koji ima club u susjednom mjestu, kad nam se i tu i u ovom nasem kaficu ostavlja sto za vikend jednim telefonskim pozivom, bez obzira da li je prethodno postojala rezervacija na nekog drugog, njega nigdje nema! E, ovo je vec za ukor razrednog, koji ce definitivno dobiti kad gazda sazna….

Ono sto je pisac u svemu ovome htio da kaze, otkud nekome pravo da zaviruje drugome u novcanik i da rasudjuje po boji, kroju,dezenu majice, kilazi, frizuri ili bilo cemu srodnom? Licno, nisam tip zene koji je 24/7 napirlitan, nemam nekih extra zivaca za to ( svaka cast onima koje imaju! ), pa cete me prije vidjeti u trenerci i sarenim patikama na dnevnom svjetlu, nego u sandalama!Narocito nakon usred sezone ispita ili odmah nakon nje, kad odmaram, lovim dobar san, i pokusavam ne razmiisljati ni o cemu! Isto kao i ovaj nesrecni konobar, mnoge radnice u raznoraznim buticima na prvu zauzimaju gard kao da su svu pamet svijeta pokupile, odmjeravaju i premjeravaju i prokomentarisu kako eto, nemate sta da trazite, a ja pokupim stvari koje zelim, izvadim  kes ili karticu i kazem, naplatite sve, sto je nekad poprilicno jaka cifra! Neka varijanta Julie Roberts u ‘Zgodnoj zeni’! Otkud im pravo na diskriminaciju? Zar time nismo ustavom zasticeni? I to nikad ne komentarisu ljudi koji su okrenuti sebi, samosvjesni i ostvareni, koji imaju cilj, put i sredsta za ostvarenje navedenog, nego tamo neki uglavnom ispodprosjecni koji su se nekim vezama, kumsvima, prijateljstvima i slicnim, uspjeli uvaliti u okruzenje koje im nije prirodjeno. Ne bavi  se diskriminacijom, ali njegovo je bilo da cuti i bude zahvalan sto mu je neko ko zna sa obicnim narodom a ima mogucnost, pruzio sansu da zaradjuje najvise u klasi u kojoj radi, u vecem lokalu u gradu, gdje ne sjedaju svi koji sidju iz okoline, gdje ne trese zadnji krik folka iz zvucnika iz vec ostecenih zvucnika, te da ne bruka prvo sebe, jer iako imas seljacko crvenilo, nisam te smatrala seljacinom dok nisi uradio sve gore navedeno, a potom ni gazdu, jer je gost mogao biti bilo ko, a ne nas dvije koje ih znamo! Nevjerovatno sta ljudi sebi dozvole….

Gde plovi ovaj brod……?

mislim da nije odgovarajuci naslov ali ko skonta shvatice nadam se .
koji muskarci mlatretiraju svoje zene udaraju ponizavaju i prate svaki njen korak,pogled i kao da jedva cekaju da nadju neku gresku u kojoj bi mogli da iskeze svoje zube da se tako izrazim i ruke udare krvnicki i ostave modrice iza sebe .
da tako me zanima i dugo sam razmisljala gde da ih svrstim kontrolori ne ima ih vise vrsta mada su svi egositi ti sto uzivaju da imaju sve pod kontrolom ,psihicki bolesne osobe ne nisu ni to te osobe se ili u bolnici ili pod kontrolom ,neznam nemam odgovora imate li ga vi ???
kad smo vec kod toga a gde spadaju zene koje koje predju preko toga i misle da ce biti bolje mada su bilemodre vise puta i nekako nikad nije bilo bolje .
sad ne govorim o zenama koje su prinudjene da tu ostanu jel nemaju gde ima dosta zena koje imaju dobar posao,dobru zaradu i mogu ziveti mnogo bolje bez tih modrica ali ipak ostaju i nadaju se necemu .
ja samo jedno znam da bi mu bilo poslednji put…
zahvalna unapred