Ne znam kako sam uopšte našla prvi ženski blog…. Zapravo, još nisam otkrila kad sam uopšte nabasala na blogove. Jedino što mi se svidjelo u svemu ovome je što ću moći da pišem do u nedogled, a vi ćete, nadam se, kao nepristrasni posmatrači, moći da komentarošete sve moje nebuloze, strahove, čežnje, sreću, tugu i jad, jer sve to negdje tamo nosim, u sebi… Možda zato što me život nije nimalo štedio, možda zato što još uvijek želim, sanjam i maštam, a ne mogu nikome to tek tako da kažem, a možda zato što je lakše da vam pokažem ko sam zapravo, a da ne moram da se otkrijem na dnevnoj svjetlosti, eto, izabrah i blog ( kao da već nemam dovoljno online aktivnosti)…. U svakom slučaju, nadam se ipak dobrim savjetima, odušku kad mi zatreba i dobrom druženju

Privilegija.
Ukoliko bih o toj reči razmišljala zdravom logikom rekla bih vam da potiče od latinske reči privilegium,  što znači  prednost ili povlastica koja se odobrava pojedincu ili društvenoj grupi.

I to je ono što ćete naći ako ikada na googl-u ukucate ovu reč. I to je ono što je tačno.  I što je činjenica.

Verujem da je mnogim ljudima sama pomisao na tu reč ujedno i asocijacija na nekoga ko je u boljem materijalnom stanju ili nekoga ko je u hijerarhiji današnjice, po bilo kom kriterijumu,  iznad nas samih.
I to je tačno.  Ali,  moj kriterijum i razlog zašto i pišem ovaj blog,  svakako je drugačiji.

Već duže vreme vodim se mišlju kako vremenom spoznajem mnoge ljude oko sebe. za koje se (kako je prirodno za svako ljudko biće) vezujem i koje mi (opet zbog pojednih osobina) postaju bitne u životu.
Neke sam već zavolela duboko i istinski, neke još uvek nisam zbog straha, neke sam stigla i da prebolim, a neke nikad i neću zavoleti (ne samo jer nisu vredne toga, već i zbog toga što možda nisam uspela da spoznam neke od njih).

Pošto sam u ovom suludom vremenu odabrala da me kroz život vodi ona dobra iz Malog princa - da se samo srcem dobro vidi, da se suština očima ne može sagledati, da je ono što vidimo spolja samo ljuska i da je ono najvažnije - ono što nosimo u sebi, onda je za mene i reč PRIVILEGIJA, imala drugačiju smisao.

Mnoge ljude koje sam, kako sam gore spomenula, zavolela i danas volim. Ali, iz daleka. Mnogima od njih ja sam samo neko ko im se osmehuje u prolazu. Neko ko im daje, a za uzvrat ne traži ništa. Neko za koga znaju da postoji, i ko im je na neki neobičan način drag, ali i neko kome nikada nisu pružili šansu za onaj čarobni trenutak (onaj klik, kada nekome npr. uz kafu u nekom prijatnom ambijentu, možete predstaviti sebe).

A, onda se osvrnem oko tih ljudi, koje, eto, volim. I vidim da oni te kafe piju upravo sa ljudima koji su PRIVILEGOVANI.

Gore sam zaboravila reći da ja privilegije mrzim i da PRIVILEGOVANIM , smatram one koji su bez svog zalaganja i zasluge dobili nešto.

To su ljudi koji su sastavni deo života meni voljenih postali sasvim slučajno. Igrom one, koja se kažu uvek umeša. Igrom sudbine.

To su kolege, poslovni saradnici, komšije, dalja rodbina, školski drugovi….

Oni su se samo rodili tu, samo rade taj posao, samo idu u tu školu, samo bacaju djubre tu…. I time imaju sve.

A, pritom ne znaju da cene to. Njima su, one meni voljene osobe, samo kolege, komsije, saradnici…… Ali, imaju tu PRIVILEGIJU da budu deo njihovih života, kradu njihove osmehe i budu tu gde jesu.

A, eto, ja bih za tako nešto dala čitav svet.

I onda budem ljuta, pa tužna i na kraju dodjem do ove reči.

Verujem da vi dobro razumete o čemu ja govorim. Mada, mi ova igra reči nikada nije išla dobro.

Da li ste vi privilegovani? Ja nisam. I ume da boli, a pošto sam, gledajući svoje godine, tek na poćetku ove životne trke, pitam se da li će boleti još više…

Vila