-Ono sto se dogodilo,urezalo se u moje secanje…Ta sramota…Ta slabost,ta nemoc…To prokletstvo,biti druga…Bar za zenu…I zar bas toliko ne vidi,da ja ustvari gajim nesto prema njemu,i bas mu nije stalo…Iskoriscavaju me…Cepaju na delove…

Mesec se smeje.

Zasto places?

Zato sto suze sve mogu da kazu,jedna suza moze ispricati celu pricu.

One samo padaju niz tvoje obraze,ostavljajuci neizbrisive tragove,znas kad te ovako pogledam sa visine,vidim dosta oziljaka od suza,ne samo po tvojim obrazima,nego i na tvom srcu.Srce ti sve slabije kuca.Sta te ubija?

Ubija me pomisao,da necu moci da prezivim,da zivot previse trazi od mene….

Nisam jaka…Uvek sam druga…Prokleta…U ljubavi…U svemu…

Imam mnogo imena,ali najvise volim da me zovu Iluzija….Ja ljude oko sebe prosto zovem Realnost.Razocarana sam.Nemojte misliti da sam egoista,ne,niposto.

Ali znam da nisam,prosto nisam i nikada necu biti Realnost.Koliko god se trudila,sto se vise trudim,vise propadam

-Jedne subote,dosla sam na svet,otvorila oci i spoznala svet oko mene.Belinu.Cistotu.Kako se vreme kretalo napred,tako su moje oci sve vise pocele da se prljaju necistim bojama.Sivilom.Crnilom.Sve se prljalo….Ucena sam da su svi ljudi dobri…

….Dobijani grubi udarci Realnosti,da bih shvatila realnost…Ali ja to nisam zelela,ni danas to ne zelim…Zasto moram shvatiti tako nesto,nesto surovo,jednobojno….Moj svet je ustvari saren,ima mnostvo boja,

u mom svetu Smrt nije losa,Smrt je neizbezna svakako,ali Realnost je se plasi.Ha ha ha.Ja se plasim realnosti,ponekad osecam kako strah struji kroz moje telo,i kako ono biva nesposobno za radnju koja predstoji.Strah je moj najbolji prijatelj,zbog njega Realnostima izgledam smesno.Kakav kontrast.Slepi putnik….

To je dokazivano toliko puta,meni kroz realnost.Svaki put kao nova posekotina preko srca. Tupo kucanje moga srca,unakazeno oziljcima stvarnosti,nezeljenim oziljcima.Ponekad stavim ruku i opipavam da li jos uvek kuca…..

Odgovara mi…

-Jedne subote,upoznala sam Prvu Realnost,naglasavam PRVU u ljubavnom smislu,ako vi Realnosti to tako shvatate.Moj svet se preokrenuo,mislila sam da sam konacno nasla PRAVU ILUZIJU,moju zakrpu…Ali,oh ne,Prva Realnost je samo htela jedan deo mene,jedan dragoceni deo mene,deo moje duse,moje mladosti,moje energije.Osecam se staro…Umorno…Prisustvo PRVE Realnosti mi je sve znacilo,zive rane stvarale su mi se pri svakom odlasku.Drzala sam za ruku kroz sve ove godine,kroz celu pricu,nasu pricu.Prva Realnost,nije se htela prepustiti,mislila je da je Iluzija nesposobna,nepotrebna.Okrenula se i otisla…

Ne,nisam,nemoj da ides!Ne bih da prenagljujem,uvek sam pazila sta ti pricam,da te ne bih povredila,mazila te,i drzala kao malo vode na dlanu.Kako nisi,nisi VIDEO?

Prva Realnost je nasla drugu Realnost,blizu…..

Pise li jos na mom celu razocarenje?

Od tada sve ljubavne Realnosti su iste,po istom sablonu.Vec naviknuta da se od mene samo trazi,a ne i daje,davala sam te dragocenosti nesebicno,osecajuci se voljenom bar na trenutak,iako sam bacena kao prljava zajedno sa svojim snovima…Traze od mene da ne sanjam,ja to ne mogu…Ne mogu…