Ja sam jos uvek relativno mlada da bih pricala o ovakvim stvarima, ali moj ljubavni zivot je jako cudan. Neki misle da sam ja tip devojke koja jednostavno ne moze, a da nema decka. To nije istina. Jednostavno, uvek se nadje neko ko privuce moju paznju. Po prirodi sam jako radoznala osoba i zelim mnogo toga da isprobam. Imam 17 godina. Imala sam decka sa kojim sam bila vise od godinu dana. On mi je bio sve na svetu. Stariji je od mene 3 godine. Jednostavno, svi koji nas poznaju rekli su da smo najsavrseniji par. Mi smo bukvalno isti. Isto razmisljamo. Iste su nam navike. Kako je nasa veza odmicala, on, a i ja, postajali smo sve vise ljubomorni. Toliko da je to postalo nepodnosljivo. Niti sam ja prvodila vreme sa drugaricama, niti on sa drugovima. Doslo je vreme kada je on trebao da krene na fakultet. Secam se da mi je tih dana svasta kroz glavu prolazilo. Ja nisam izlazila iz kuce, plakala sam po ceo dan. Majka je u jednom trenutku rekla da ce morati da me vodi kod psihologa. Izdrzala sam 2 meseca da se vidjamo 3 puta nedeljno. Nisam mogla vise. On je meni trebao uvek. Kada god pomislim, da se stvori pored mene. To je bilo nemoguce i bila sam svesna toga. Raskinuli smo. Ja nisam znala gde se nalazim tih dana. Ubrzo posle toga, u mom zivotu se sasvim slucajno pojavio neko novi, a u njegovom niko. Ja ne mogu da poreknem to da ja njega i danas volim, ali jednostavno nisam mogla da izdrzim vise. Sa ovim drugim deckom mi je bilo jako lepo. On je bio jako zaljubljen u mene, ali ja njemu nisam mogla da pruzim ono sto je on ocekivao. Stalno sam mislila na bivseg. I danas, posle godinu dana, ja na njega mislim svakodnevno. Neki kazu da nam je preodredjeno da cemo se vencati.

Danas mu je rodjenadan…danas ga pustam da ide svojim putem, neka mu je to treci poklon od mene…sreca u zivotu…naravno bez mene…suvise patim, a samim tim i njemu zadajem patnju..neka ga…ja cu se snaci…(ne, necu se nikada snaci bez njega), samo da njemu bude bolje..samo da on mirno spava i bude srecan, pa makar i s drugom…ne voli on mene…ne…iako jos uvek prica da me voli, zena sam, osecam kad jesam a kad nisam voljena…ne povredjujes osobu koju volis…osim ako je ne volis…a ja sam zbog njega u stanju da povredim sve oko sebe…moju porodicu, njegovu…ne, nikad ne bih dozvolila da njegova porodica ispasta zbog moje ljubavi prema njemu…eh kad se samo setim kakve mi je price pricao, ti i ja ljubav do smrti, ti i ja zauvek zajedno..ti i ja ovo, ti i ja ono…nikad mi nije obecao brak, sto postujem…bar me u tome nije lagao…suvise je velika razlika u godinama da bi bili na istim talasnim duzinama, ja sam jos uvek dete, kome se svet vrti oko ljubavi…a on…zreo covek…koji zna da ima i bitnijih stvari u zivotu….e nema!!! Ali da, razumem ga…nema ljubavi medju nama..obostrane…kako bre moze da me toliko povredjuje…da mu je ona bitnija od mene…danas mu je rodjendan…a on kod nje sedi…kod mene ni da svrati…jer ja sam mu toliko problema nanela u zivotu, bas zbog te prevelike ljubavi…i verujte mi..ne kajem se sto ga volim..ni jednog casa, ni jednog trena…ponosna sam sto umem toliko da volim..do bola, do suza…i evo, na poslu sam, a suze mi same teku…neka teku…bar znam zasto placem..kako cu ja bez njega? Kako cu, kad moram svaki dan da ga vidjam, a on da se smeje s njom? Kako kad me je zamenio u svim segmentima zivota, nisam mu vise ljubav, ni zena, ni drug…Kako da nadjem drugu preokupaciju u zivotu, kad samo o njemu mislim i o tome sto ga nemam…stalno vracam film u proslost…nasi sastanci…sedenje na keju…u kaficu…sami u sobi…Boze kako mi fali onaj moj ********! Ovog coveka ne poznajem…gde je nestao onaj sa neznim pogledom…sa neznim dodirima…sa glasom punom ljubavi..i necu nikad poverovati da radi ovo za moje i njegovo dobro, ako je ljubav jaka, ima nacina za sve…al on ne zeli taj nacin! Ne zeli! Ne voli me! U pocetku sam stvarno mislila da se ja tripujem da ima nesto s njom…sad znam da sam bila u pravu od samog pocetka..i iako ne priznaje ja znam..njen pogled upucen njemu, njihovi stalni susreti na hodniku..”slucajni”…pa cak i on i ja nismo imali toliko slucajnosti, sve je bilo po dogovoru…sms-om..a ona..ne ispusta telefon…podseca me na mene nekad…on je stari maher…ume sve da prikrije..i nikad necu od njega cuti da li je imao i ima nesto s njom, kavaljer je..ne zeli da kompromituje druge..kao sto nikad nije ni mene..i hvala mu za to..hvala mu za sve predivne trenutke, a bilo ih je…jao kad se setim kako me je nekad voleo..kako me je nekad mazio, cuvao…a pogled..ma to mi je znacilo vise od svega…nekada necu izbrisati tu sliku iz glave…taj njegov pogled…te njegove tamne oci…pune ljubavi, srece i tuge neke pomesane…ma najdivnije oci na svetu…ne mogu vam opisati…Boze koliko ga samo volim….i tesko mi je, tesko, sto sam u njegovoj blizini a ne znam nista o njemu…a ne prepoznajem ga….ustvari prepoznajem ga kao nekad, samo sto sve to sto je nekad bilo upuceno meni, vise nije…sve sto smo imali, nemamo, ima drugi neko…i znam da ce se naljutiti kad bude ovo procitao, opet cu ja biti luda sto i dalje sumnjam u njega, opet cu biti ja ta koja progoni…opet cu biti ja ona koja nije ista ko pre…pa posle ovoliko bola cudno je da jos uvek i ima nesto od one stare devojcice, koja je uvek bila nasmejana, samo prical ao svemu i svacemu…a sad sam ispraznjena…pa cudo i da me moze voleti…”ni bleda senka nisam, od one slatke klinke sto je uz njega blistala”…panta rei, kako bi on rekao…e ja ne zelim to…ja cu ostati u mestu…mozda cu pustiti neke ljude u moj zivot…kad dodje za to vreme…kad vidim da sam sve oko sebe razocarala…pusticu ih…neka ih…nista mi vise nije vazno…nista…izgubila sam njegovu ljubav, izgubila sam najboljeg druga, sagovornika, nekog ko me je uvek razumeo, nekog ko mi je ispunjavao svaki hir (al i to dosadi)…isgubila ga zbog nje…ne zbog sebe i svoje greske…neka joj je sreca u zivotu, zavrsice isto kao i ja… nadam se, jer ne bih podnela da bolje prodje…i znam da sam zla…al dosta sam svima bila dobra a sebi najgora….