Jutro je…
Lepo, prolecno…protezem se u krevetu i izlezavam nekih sat vremena… volim da uzivam u zrakovima sunca koji obasjavaju moju zguzvanu postelju…
Svakog jutra se budim sa nekim vedrim i lepim mislima… “ovaj dan ce biti bolji od svakog prethodnog…” i sa osmehom na licu i srecom u grudima ustajem…
U ispijanju svoje prve jutarnje kafe, shvatam da nije bas sve onako optimisticno i sareno kao sto moj um proizvodi sliku… da li mi je to neki odbrambeni mehanizam da bih uopste ustala iz kreveta ? Ne znam… ali ocajnicki zelim da se nadam i verujem da postoji moja sreca i da cu je pronaci…mozda u svim tim ocajnickim pokusajima da pronadjem sebe nailazim na otpor u tudjim ocima i proizvodim sliku neke neozbiljne, povrsne i labilne osobe… mozda … ali ja znam da to nisam ja…smejem se ljudskim i svojim ludostima, smejem se teskim zivotnim situacijama, smejem se svemu sto nije smesno… radujem se kad mi zivot da neki tezak zadatak i kad mi sapne na uvo ” aj sad da te vidim, padas ili ustajes ?” A ja… znajuci i poznavajuci ga kako ume da se igra sa mojom dusom, osmehnem se, mozda tugujem unutar sebe, ali i dalje i nakon svega ne izadjem ocajna i besna na ljude, na svet, vec mozda sazidam koji red zida oko sebe, cisto da ne pridju opet onako dovoljno ili previse blizu, ali ipak dozvoljavam njihovo kretanje… pa oni su zasluzni za svu moju snagu koju posedujem, zar ne ?
A nikad se ne zna, kada ce i kolikoj velicini meni licno biti potrebna…
Umem ja svasta… reci sve bez reci, izvrnuti realnost, iskriviti ogledalo, ja sam i suze i smeh, i bezgresnost i greh…
Kao kameleon, prebojim se i opstajem… pod bilo kakvim uslovima i vanrednim okolnostima… nekad delujem prepotentna, nekad uobrazena, nekad laka, nekad vesela, nekad depresivna, nekad hrabra, nekad krhka i slaba, nekad zeljna stiska, nekad zeljna slobode…ko sam stvarno ja ?
Nazalost, u mojoj zelji da neko upozna ovu moju deciju dusu i da me prihvati takvu kakva jesam, nailazim na razocarenje… niko nema dovoljno hrabrosti da se suprotstavi mom ” ne ” i mom ” da” , niko nema dovoljno hrabrosti da me stisne kad mi je potrebno i pusti kad pozelim krila, niko nema hrabrosti da mi iskreno pridje i upozna mene onakvu kakva jesam realno…
Svet ne poseduje one viteze, koji bi imali toliko hjrabrosti da ubiju zmaja koji cuva tvrdjavu moje duse i mog srca… svet je izgubio princeve i junake, na njemu su ostali samo kukavice i placljivci koji se ne mogu izboriti ni sa jednim demonom u svojim zivotima a kamoli sa onim zmajem koji pljuje vatru…
Ne nadam se i ne iscekujem da ce doci… mozda bih mogla tog zmaja sama ukloniti… otisao bi bez i jedne jedine reci… ali ne zelim… osecam ogromnu potrebui da me neko cuva, pa makar to bio i on… da me sacuva od svih kukavica i placljivaca i nejunaka ovoga sveta… da me sacuva od svih zla koji pokusavaju da udju i iskoriste moje srce, da me sacuva od svih skitnica …
Lepo je meni u toj tvrdjavi… iskreno, pruza meni zmaj neku vrstu sigurnosti, bezbriznosti i srece… i gledam, veoma cesto, kako svi ti ” vitezovi ” dolaze i prilaze, ne pridju mu ni dovoljno blizu, boje ga se… a niko ne zna pravu istinu… da sa tim zmajem upravljam ja…i da bi ako bi se usudio da mu pridje dovoljno blizu, da stisne svoju musku petlju i suprotstavi mu se na jedan mali i kratak trenutak, i kad bi imao petlju da bude dovoljno ” musko” i pridje mu dovoljno blizu, da bi me makar pogledao u oci…u stvari, on sam od sebe nestao…
Kazu mi ” ne radi to, zivot i ljubav nisu bajke “, a ja bas iz tog iskustva, nakon loseg iskustva svog prethodnog zivota.. ne zelim da se predam tek tako… bilo kome…
I videla sam jednog viteza… dolazi on veoma cesto… i prilazi mom zmaju i pokusava da me upozna… ima ovaj neku petlju…
I opasan je … ne izvlaci sablje i nozeve, da ga ubije, ukloni i ukrade me… ne… vec mu strpljivo prilazi, svaki dan , pomalo, sve blize i blize… i na finjaka osvaja zmajevu ljubav da bi stigao do mene… opasan je…
Desi mu se, dok ja gledam tako sa vrha tvrdjave, kako u komunikaciji i ispijanju kafice sa zmajem, osvaja njegovu ljubav…
A zmaj… o glup li je… ponekad izgubim kontrolu nad njim… ponekad me uopste ne cuje kad mu kazem ” pustaj vatru !!! “… U poslednje vreme mu se sve cesce to desava… valjda u zelji da ga pustim da ode, da moze i on da otpocne svoj zivot, nada se da je on onaj pravi… i kad ” vitez ” ode… razgovaramo dugo u noci… o njemu…
Kaze meni zmaj ” pa pogledaj ga… nije srednji vek, ne vadi sablje, ali trudi se… pokusava da ti pridje…da ga pustimo ? ”
Ali ja… eh, ja… pa ne moze…mora da se potrudi… mnogo vise… Ako je pravi i hoce… nece me ostaviti vecno u toj tvrdjavi… a ako nije, neka ide… ima devojaka bez zmajeva na sve strane… neka bude kao ostali…znaci da nije pravi…
I naljuti mene moj zmaj veoma cesto… o kakve gluposti mu tolerise i kako se slatko smeje njegovim salama… ali, primetila sam… u zelji da veruje da je onaj pravi… sa prvim njegovim ispadom, koji zna da ne podnosim, pobegne… ostavi ga i kaze mu… ” umoran sam, moram da spavam.. ” Da ne cujem kraj… zeli da verujem i ja da je onaj pravi…Pa nastaju svadje cele noci .. iskreno, ljuta sam… Pitam ga veoma cesto ” Zasto mu tolerises ? Zasto ga branis ? Zasto ga prekidas u pola recenice da pokaze svoj kukavicluk ? ” A zmaj ? Moj zmaj… samo se okrene i ostavi me… veruje da je on pravi vitez za mene…
Medjutim, sve cesce vidim kako ga izdaje snaga… nije mu jasno, kakav je to vitez ??? Stigne do njega, pridje mu prokleto blizu, prica mu kako treba da me cuva od ostalih, a ipak ne prilazi meni… i tako iz noci u noc…tako danima, nedeljama, mesecima… sta je to sto vitez treba da resi van , sta je to sto sprecava viteza da ukloni zmaja ???
Umoran je moj zmaj… mislim da cu ga zatvoriti ovde sa mnom.. na neko vreme… da ga ojacam i da mu povratim snagu…

Ova prica ostala je bez naslova. Nije ni bilo vremena da dobije oblik, da primi znacaj, da nagovesti osecaj… Cemu onda sada poklanjane paznje necemu sto je imalo samo pocetak - jedva da se tako i to moze nazvati.
Ako nastavim postavljati pitanja izgubicu samo jos vise dragocenog vremena, poput onog koje sam izgubila juce dok sam razmisljala sta obuci,  dok sam ovog jutra gledala u praznu sliku pijuci kafu, dok gubim strpljenje sa losim vezama… Sve su to mali tenuci ali kada ih saberem samo ovog dana suvise je vremena potroseno na njih. I da se razumemo nisam ja melanholicna ili introvertna osoba, samo ponekad ne znam gde mi je mesto, kao sad. Zato necu gubiti vreme trazeci odgovor ima li smisla pisati ovo ili ce to biti jos malo izgubljenog vremena. Ne. Sve ima svoje zasto ili je bar uvod u nesto sto ce “vremenom” to postati. Tako cu ja ipak kratkoj prici dati znacaj samim tim sto cu podeliti sa nekim ko odluci da malo vremena potrosi na reci neznanke.
No da ne idem daleko od onoga sto sam naumila podeliti sa vama. Nadimak na blogu pozajmila sam od sestre. Uvek koristim njeno ime kada se prijavljejuem na sajtovima. U stvarnosti imam mnogo vise godina ali sa tim cini mi se ne i mnogo vise iskustva. Elem, dozivela sam da kazem ja sam zadovoljna osoba! Koliko se to vama desilo puta? Nemojte da gubite vreme prisecajuci se trenutaka koji bi mogli da asociraju na to. Ja sam bila… I nije to bila zaljubljenost ali uzrok jeste bio muskarac. Kako drugacije. Laze svako ko kaze da moze sam. Ja nisam od njih i nikad necu biti. Samoca je najgore cudoviste. Iskrena da budem plasim ga se i kada je u pratnji drugih. Kada tu samocu prekine neko ko je olicenje onog sto par dana pre toga navedete prijatelju da nikada niste sreli u zivotu i da vam je muka od holivudskih filmova u kojima prikazuju slatkaste parove koji u stvarnosti ne postoji vi sretnete. Ugledate onaj pogled ispod obrva u tami bara, castite ga dugim pogledom koji mu govori “izvoli” i vec sutradan dozivite sex kakav nikad niste. I ponovo ista stvar - dobijete ono o cemu ste mastali a niste smeli da kazete prethodnim partnerima… U svemu… (Naravno onom sto je tada bilo dostupno i vidljivo). Dozivite da vas zavidno posmatraju usamljene zene. Setite se slike koja se obicno javlja u prolece kada ugledate dobar par. Oni se grle, smeju bliskost medju njima osecate i vi koji ne ucestvujete u pricu. Niste zli ali ste zavidni i pitate se kada ce doci vas red. Ja sam dozivela da me tako gledaju. Iskrena da budem kada se tako nesto desi niste ubedjeni da je realno, cekate da vam neko kaze da je sve namestaljka. Ipak on je tu, ne moze da bude tudja podvala, ili moze? …. Dvoumim se… Mozda je bio sopstvena podvala? Da li je to moguce? Danas je sve moguce ali ja ipak zelim da verujem da je bilo i nesto pozitivno u tom iskustvu. Zanesenost trajala pet dana!!! Da! Znate, u danasnje vreme onakav osecaj zanesenosti prija i na jedan dan! I? Otputovala sam kuci na odmor (hiljadama kilometara daleko)- upoznala sam coveka u losem trenutku! I sad se ja malo igram i sama sa sobom - nije to bila poenta, culi smo se u tom periodu. Bio je srecan kada se priblizio dan povratka - bar je tako zvucao. I ja sam letela kao siparica iako mi vise nije vreme da se tako ponasam ali jedan je zivot. Za taj osecaj mozda bih ponovo napravila iste gluposti. Dan povratka - prvi put nisam mogla da docekam da se vratim u zemlju koju ne bih ni neprijatelja poslala. Zanesenost se nastavila. Nervirala sam prijatelja o tome kako se osecam (coveka koji je dugo sam). Bila sam sebicna i bezobrazna ali nisam mogla da se suzdrzim. Htela sam da svi znaju da sam ZADOVOLJNA. I zatim… Cudna reakcija jedna, druga, treca… Krug se nije zatvarao. Vreme provedeno sa njim je bilo bez mane, vreme provedeno odvojeno nisam mogla da razumem.

Te veceri, 30-ak dana kasnije, zurila sam da ga sto pre vidim i jos nisam stigla da skinem rumenilo hladnoce usavsi u njegov stan tezak kamen mi je bacen na pluca. Nisam mogla da disem, slika se udaljavala, u toj prostoriji nisam bila ja. Bilo je nerealno - u sebi sam kao i na pocetku mislila da je opet neka podvala i da ce neko ovog trenutka da mi prizna da je sve sala, kao i na pocetku. Samo, ovoga puta osecaj je bio potpuno drugaciji. Kao da one zanesenosti nikada nije ni bilo, kao da sam bacena u crnu provaliju. Znam da zvuci sablonski i pomalo klinacki ali istina je. Da je neko probao da me upozori ne bih mu poverovala ali to se desavalo. Puklo je sve, u jednom kratkom trenutku sa nerazumljivim razlogom koji mi ne da mira. Da li je moguce da postoje osobe koje mogu da nas dignu tako visoko kao on mene i kada pokusamo da rasirimo krila na toj visini obore nas ne na tlo vec bace u jamu na dubinu na kojoj ne mozemo da primimo ruku koja bi htela da nas podigne na noge. Da li su te osobe andjeo i djavo u jednom. Da li je to sudbina ili je ipak bila samo sala, podvala iluzije… Da li ja sada treba da gubim vreme na pitanja zasto - zato ako znam da odgovora nece biti. Da li treba da pomislim da nisam bila spremna ili dostojna svega? Prica bez naslova… Pa i bez neke teme i ideje… Toliko sam toga rekla a opet ni meni samoj koja sam je prozivela nije jasno sta se desilo. Vracam se na period zanesenosti. Sve je bilo tako savrseno, gotovo da sam poverovala da za svakog od nas postoji idealna polovina i da je definitivno srecemo onda kada se najmanje nadamo. Vredi nadati se i verovati da su takvi trenuci ponovljivi i da ih je jos mnogo ostalo. Da vec sada nestrpljivo cekaju na nas, na onaj trenutak kada se najmanje nadamo. Probajmo da izadjemo napolje i udahnemo vazduh. Hladno je, osecate smog, buka je? Nema veze, izdvojte se od svega. Udahnite duboko. Ne vidite poentu? Pokusajte ponovo. Prestanite da razmisljate o smislu i poenti. Postaje smesno? Napravili smo prvi korak, promenili smo melanholicnu emociju u nama. Ponavljate duboke udisaje i izdisaje. Osetite kako vazduh puni pluca. Kako se penje i siri. Ne cujete vise buku? Nije vise smesno ali imate osmeh na licu? Danasnji dan nam nije propao. Ni vama ni meni. Ni ti dani zanesenosti nisu izgubljeno vreme. Ni jedan trenutak nije.

Ja sam letela, visoko! A sada mi kolena jos uvek klecaju, jos uvek nemam dovoljno snage da se uspravim i kazem sebi vreme je da nastavim. Sta ako i naredni put bude promasaj. Kada ce se pojaviti naredni, da li ce? Bojim se jer sve je tako sveze - i let i pad. Zasto sam bila tako visoko da bih se sada oscala tako nisko. I da vam kazem sto vise razmiljam o tome cini mi se da kolena sve snaznije klecaju. Ne, ja sam ipak letela kada sam se namanje nadala. I opet bih! Makar ponovila sve. Taj osecaj vredi cekati, za njega vredi ustati! I on ne trazi poentu, smisao - on je to sam po sebi. Da li traje dan ili dva nije bitno. Bitno je da uzivate u njemu najbolje sto mozete. Ja sam to zaboravila, razmisljajuci propustila sam priliku da mu se u potpunosti predam i sada se kajem samo zbog toga. Vi nemojte. Letite svaki put kada se ukaze prilika za to. I ne trazite naslove, ne insistirajte na poentama zivite bez analiziranja. Dozvolite da vam krila porastu…