Ovu priču ću započeti čuvenim stihovima Petra Petrovića Njegoša:

”Ćud je zenska smiješna rabota !Ne zna žena ko je kakve vjere;stotinu ce promijenit vjerah da ucini sto joj srce žudi.”

Kada sam prvi put čitala ove stihove,bila sam strašno ogorčena na Njegoša…Uvijek sam bila velika feministkinja i protivila sam se svakoj lošoj konstataciji o ženama.Smatrala sam da su žene mnogo pametnije i lojalnije od muškaraca…Ali mnoge stvari su me ubijedile u suprotno….Mnogo sam razočarana što su se neki moji stavovi promijenili zahvaljujući osobama koje su bliske meni…Ali drago mi je što se to desilo,jer konačno treba da shvatim da ne treba slijepo da vjerujem u ljude.”Dobro se dobrim vraća”-neko je to rekao jednom davno…E,pa on sigurno nije imao nikakvog iskustva..Sve što sam bolja prema ljudima,oni su gori prema meni.Uvijek sam poštovala drugarice i bila sam u stanju da sve uradim za njih.Do prije 10-ak dana,pojam PRIJATELJ za mene je  bio uzvišen.Sve moje prijatelje stavila sam ispred svojih želja i potreba.Sve sam zanemarila,ali me za to nije bilo briga.Mislila sam da sve dok imam prave prijatelje,sve će biti savršeno.I naravno desilo se ono za šta sam mislila da se meni nikad neće desiti.Osoba za koju sam bila spremna i život da dam,a to je moja najbolja drugarica me je mnogo razočarala.Moj dečko i ja smo raskinuli,mada to i nije bila neka ozbiljna veze.I kada mi je bilo najteže,ona mi je umjesto riječi utjehe,uputila jedno pitanje koje me ostavilo bez riječi.Priznala mi je da je zaljubljena u njega i pitala me da li može da bude s njim.Ja sam 15 minuta ćutala i nisam željela da prihvatim činjenicu da sam to upravo čula.Za to vrijeme željela sam da sebe ubijedim da je sve to samo san…Ali,nažalost ne,to nije bio san,to je bila surova stvarnost.Kakve su to drugarice koje su u stanju to da urade.Pa ubiće me moja dobrota…Svaka osoba koja sebi želi dobro,bi na to odgovorila odrično,ali ne i ja.Ja sam joj rekla da može,ali me je moj odgovor mnogo bolio i kajala sam se zbog toga…On je želio da me povrijedi i pao je na njene flertove.Ali je ipak ta njihova ‘veza’,bila kratkotrajna.Zbog nekoliko poljubaca,ona je pala nisko u mojim očima.Uopšte ne krivim njega,jer ipak je on muškarac.Ali ona je ovim postupkom izgubila bitnu osobu u svom životu-najbolju prijateljicu.Nikad neću moći više da joj vjerujem,a ni da budem za nju svaki put kada joj je teško.Ne mogu da shvatim kako neke osobe nemaju savijest i srce…I kako posle svega toga ona-’moja najbolja drugarica’ može da me pogleda u oči…

Dragi moji…Ne znam odakle da pocnem… Jako sam razocarana, mozda malo vise ljuta…

Zbog ove lude vrucine djeca ostaju do kasno napolju, tek oko 21 h zapocinju igru na ulici…Ima ih dosta u ulici, oko 15-oro djevojcica i djecaka! Neki samo gostuju ovde kod baka i djedova! Lijepo se igraju, a zabavlja ih jedna baka svojim pricama… Svi su uzrasta od 7 do 14 godina!

Prosle nedjelje, jedno vece u neko doba u mojoj kuci zazvoni telefon, javi se moja svekrva i poslije minute slusanja spusti slusalicu i u izbezumljenom strahu pocne da panici “zvace miliciju”!!! Jedva da uspijem razumjeti sta se desilo… Neko od komsija-ko nije htjeo da se predstavi-izgrdio je svekrvu da su joj unuke (a moje cerke) nevaspitane i bezobrazne da vicu i galame i da se od njih ne moze spavati i da ce zvati miliciju!!! Svekrva je zamolila da se predstavi, medjutim odgovor je bio “znaces ti kad ti milicija dodje na vrata”!!! Izadjem bijesna po djecu,  medjutim oni sjede svi i pricaju… dosta glasno, ali ne galame…

Otjeram ih na spavanje i ne mogu da sacekam da svane dan…

Ujutro nazovem informacije da vidim ko me to zvao -posto imam identifikator, kazu mi da je to skriveni broj i da ga nema u imeniku…Ne bude mi tesko -nazovem i javi se komsijina supruga…Kaze mi da ona nema nista s tim i da je zvao njen muz. Naravno i njega potrazim da pitam sta je problem i zasto bi zvao miliciju-ali covjek se krije… Gospodja je rekla “pa komsinice vas smo zvali jer smo jedino vas broj znali”… Zar nisu mogli jednostavno kao ljudi nazvati i reci “maknite tu djecu sa ulice, smetaju nam”, ili na neki drugaciji nacin??? Prijetiti djeci milicijom-potpuno besmisleno!!!

Bas me zanima kakvi su to ljudi??? Ti koji bi maloj djeci prijetili milicijom… I oni imaju djecu uzrasta moje djece, ali oni ni sa kim ne komuniciraju-ni odrasli ni djeca. Potpuno su asocijalizovani. Djecak je cak odbijen za skolu jer se boji okoline. Nije ni cudo kad dijete od 8 godina nema ni jednog druga…

E sad vi meni recite kakav je to komsiluk u kom se bar jednom mjesecno pisu peticije protiv nekog, truju psi i zove milicija da ucutkaju djeca!!!??? Vjerujte da ne znam uopste kako bi se ponasala….

Ali definitivno-treba nam igraliste za djecu u kraju….

pozz, milena…

Uh, valjda cu vas nasmijati

Na +40 hodam gradom sa najboljom prijateljicom,jer  nam je palo na pamet da kupujemo knjige, kozmetiku i sve one ‘zenske stvari’, da razmisljamo gdje da ostavimo njen kompjuter na ciscenje i obaranje sistema i sve tako…. I na kraju, skuhane, umorne, odlucimo sjesti u omiljeni kafic, gdje,na svu srecu,nema djece i besmisleno glasne muzike…. I tako, kuju se planovi sta cemo kasnije, sutra, zavrsi se i kafa, i tip treba da naplati. I dolazi on, i moja Miki se hvata novcanika, i prebrojava sicu, vadi kovanicu po kovanicu. Naime, nijedna od nas nece rasitnjavati papirne novcanice zarad cifre od oko 3 KM, iliti manje od 2 eura, koja posjeduje u onim ‘zutim’- Zasto bismo? U torbi ionako svega imam, i da mi je dodatno otezava hrpa metala, necu!… I sve je extra da tip u jednom momentu nije rekao ‘Ma nema veze,dajte koliko imate, bice drugi put!’

Molim???????????? Halo, Zemlja zove Mars… Prvo, zar tebi nas dvije izgledamo kao neko ko bi dosao na pice a da pritom nema ni da plati, a drugo, da li si ti uopste svjestan da spadamo u kategoriju koja te moze kostati posla?

Da, obje studiramo, zavisimo od roditelja, ali zasad nismo na listi socijalnih slucajeva, a vjeruj mi, necemo ni doci do toga. Zalim ako djeluje ostro ovo sa socijalom, ali cisto hocu da ilustrujem… I da, jesmo u trenerkama i jednostavnim majicama, ali novca nam za prosjecan zivot ne nedostaje… Uostalom, na stolicama pored nas su kese!I tako…. Da ne spominjem da smo dva dana prije bile tu, i da je taj isti tip blenuo u mene kad sam narucila Janu sa aromom brusnice, i izjavio - ‘Sad si me zbunila!’ Uslijedilo je objasnjavanje da flasirana voda moze biti sa aromama limuna, brusnice, jabuke… Toliko o tome… I jos jedna digresija, dok smo mi kao klinke sa roditeljima rucavale po takvim mjestima            ( pizzerija i kafic, u jednom ), njega nigdje nije bilo… Kad sjedim s rodjenim bratom vlasnika, koji ima club u susjednom mjestu, kad nam se i tu i u ovom nasem kaficu ostavlja sto za vikend jednim telefonskim pozivom, bez obzira da li je prethodno postojala rezervacija na nekog drugog, njega nigdje nema! E, ovo je vec za ukor razrednog, koji ce definitivno dobiti kad gazda sazna….

Ono sto je pisac u svemu ovome htio da kaze, otkud nekome pravo da zaviruje drugome u novcanik i da rasudjuje po boji, kroju,dezenu majice, kilazi, frizuri ili bilo cemu srodnom? Licno, nisam tip zene koji je 24/7 napirlitan, nemam nekih extra zivaca za to ( svaka cast onima koje imaju! ), pa cete me prije vidjeti u trenerci i sarenim patikama na dnevnom svjetlu, nego u sandalama!Narocito nakon usred sezone ispita ili odmah nakon nje, kad odmaram, lovim dobar san, i pokusavam ne razmiisljati ni o cemu! Isto kao i ovaj nesrecni konobar, mnoge radnice u raznoraznim buticima na prvu zauzimaju gard kao da su svu pamet svijeta pokupile, odmjeravaju i premjeravaju i prokomentarisu kako eto, nemate sta da trazite, a ja pokupim stvari koje zelim, izvadim  kes ili karticu i kazem, naplatite sve, sto je nekad poprilicno jaka cifra! Neka varijanta Julie Roberts u ‘Zgodnoj zeni’! Otkud im pravo na diskriminaciju? Zar time nismo ustavom zasticeni? I to nikad ne komentarisu ljudi koji su okrenuti sebi, samosvjesni i ostvareni, koji imaju cilj, put i sredsta za ostvarenje navedenog, nego tamo neki uglavnom ispodprosjecni koji su se nekim vezama, kumsvima, prijateljstvima i slicnim, uspjeli uvaliti u okruzenje koje im nije prirodjeno. Ne bavi  se diskriminacijom, ali njegovo je bilo da cuti i bude zahvalan sto mu je neko ko zna sa obicnim narodom a ima mogucnost, pruzio sansu da zaradjuje najvise u klasi u kojoj radi, u vecem lokalu u gradu, gdje ne sjedaju svi koji sidju iz okoline, gdje ne trese zadnji krik folka iz zvucnika iz vec ostecenih zvucnika, te da ne bruka prvo sebe, jer iako imas seljacko crvenilo, nisam te smatrala seljacinom dok nisi uradio sve gore navedeno, a potom ni gazdu, jer je gost mogao biti bilo ko, a ne nas dvije koje ih znamo! Nevjerovatno sta ljudi sebi dozvole….

Gde plovi ovaj brod……?

Verovatno nije bas prikladna tema za prvo pisanje na ovom blogu, ali evo o cemu ovih dana razmisljam.

U zadnjih par godina u Srbiju je stigao i otisao ne mali broj svetskih poznatih i priznatih umtnika. Medjutim veci deo njih je na izmaku karijere. Kako smo mi podrucje gde je poslednjih decenija malo sta stizalo, dodjemo kao neka oaza za one kojima se u svetu malo ko jos divi ili ih pozivaju da pave velike koncerte. Zato valjda i prave turneje po umetnickim enklavama kao sto je Srbija, gde im jos uvek klicu bas kao nekada.

Naravno, ima i onih koji su dosli a jos uvek su nstabilni na svojim nozicama slave, kao i onih u punom sjaju, mada je ovih poslednjih najmanje.

Mozda je najveci broj onih koji kao i svetska diva Madonna, sve manje stvaraju, a prave sve veci broj skandala ili slicnih stvari.

Namerno sam stavila ovaj naslov da bih vam privukla paznju.  Kupim danas novine i udarna vest - lekarske greske ubijaju decu, jos jedno dete u Beogradu umrlo krivicom lekara. I razbesnela se. Ja sam lekar. Pedijatar. To su oni sto lece decu, znate svi. To su oni sto su se skolovali godinama da bi pomagali malim pacijentima i njihovim roditeljima, u ogromnoj vecini zene i majke koje takodje imaju svoju decu i cija deca su takodje pacijenti. Da li zaista ima nekog ko u dubini duse veruje da lekar, pedijatar ide na posao sa idejom da ubija svoje pacijente decu? Mozda ima neki psihopata koji je zalutao u lekarsku profesiju, ali ja sam cula samo za onog jednog sto je ubijao svoje gerijatrijske pacijente u Engleskoj. Potpuno je nezamislivo da se posumnja da ikada postoji svesna namera lekara da ugrozi pacijenta. Ne kazem da greske i previdi ne postoje i njih treba sankcionisati, ali da li ste se zapitali zasto nikada nijedan lekar nije odgovarao za svoje greske. Reci cu vam. Nase zakonodavstvo koliko znam sankcionise svesnu nameru a takva namera nikada ne postoji.  Kada se napravi pravna regulativa o sankcionisanju lekarske greske onda cemo morati za njih da snosimo odgovornost, ali onda ce i novinar koji napise da lekari UBIJAJU decu odgovarati za klevetu. Da li takodje znate da ako neko prijavi nesavesno lecenje a taj neko moze da bude totalni laik istrazni sudija moze da uhapsi osumnjicenog lekara do daljeg ako mu je cef? Pri tome se ime tog lekarav povlaci po novinama uz najstrasnije kvalifikacije i na kraju nikom nista. Ja radim u maloj bolnici. Da li znate da UVEK kada umre neko dete roditelji prijavljuju nesavesno lecenje i lekar daje izjavu inspektoru za krvne i seksualne delikte i ponekad istraznom sudiji? Nas je deset i svi imamo to gorko iskustvo. Da li mislite da svih deset lekara ne znaju svoj posao i svih deset je totalno nesavesno? Da li znate da recimo u nasoj bolnici od sest lekara koji rade u porodilistu pet je bilo ili je u proceduru istrage da su krali bebe, a taj jedan sto nije radi tek godinu dana pa ce i on doci na red? Da li mislite da je to moguce?

Pisem ovo jer zelim da pokusate da zamislite kako je raditi pod pritiskom da ces svakog dana mozda doci u situaciju da zaglavis zatvor ili da budes javno osramocen a pri tome mozda nista nisi zgresio i trudis se da najbolje sto mozes radis svoj posao u ne bas sjajnim uslovima i za ne bas sjajnu platu.

Pisem ovo jer zelim da cujem vasa iskustva i misljenje.

I jos jedno. Kada je umro neko ko je meni drag prvih meseci bila sam kivna na lekare koji su ga lecili i mislila da su oni krivi i da nisu dovoljno uradili. A kada su se emocije malo stisale sve sam videla u drugom svetlu.

Hladne glave recite mi sta mislite o ovom problemu, jer sam ja verovatno subjektivna. I molim vas da ne komentarisete organizaciju, redove, mito i ostalo nego ono o cemu sam pisala a to je da li lekari ubijaju svoje pacijente.

POSMATRATE LI SEBE KAO BREND?

Velike kompanije dobro razumeju šta su i koliko su važni brendovi - o popularnosti kod nas dovoljno govore “Noći reklamoždera” i milioni koji se slivaju u kampanje i oglašavanje. U nekim slučajevima, brendovi su moćniji od vlada, i prepoznatljiviji od nacionalnih zastava. Danas u eri u kojoj caruje individualnost i autentičnost, vi sami treba da budete svoj brend, bez obzira da li ste na početku ili u nekoj drugoj fazi karijere.
Karijera se gradi, a ne čeka, zato je najbolje što ranije znati šta je to što u vama pokreće strast, koji je to posao na kome nećete jedva čekati petak. Ukoliko ovu viziju steknete tokom studija, tim bolje! Ako ne, nikada nije kasno da razmislite iznova šta je to što lično vas čini srećnim.

Ako ste rešili da se otisnete na neizvesan put zapošljavanja i menjanja poslova, ili otpočinjanja sopstvenog, dobro je da znate da karijera nije vaš podskup - karijera ste vi. I to treba da brendirate.

Kako postati brend?

Vreme je da savladamo lekciju velikih brendova, one zahvate koji uspevaju kod svakoga ko je zainteresovan da uspe na tržištu rada.

Posmatrajte sebe kao proizvod, bez obzira na godine, poziciju, bez obzira na industriju u kojoj se nalazite. I upravo ste vi taj koji treba da vodi brend-kampanju! Ono što vas čeka je da se umešate u tržište puno slobodnih agenata i izgradite svoj mikro-ekvivalent Najkiju ili Eplu, i nadate se dobroj sezoni. Dobra vest je da danas svako ima šansu da uči, poboljša svoje sposobnosti, izgradi veštine. Svako ima šansu da ostavi trag, baš kao što to rade revizorske kompanije (ko nije čuo za Meril Linč), restorani poput Mek Donaldsa ili odeća poput Zare.

Na početku, reč-dve o skromnosti: apsolutno je poželjno biti i na svom poslovnom putu ostati normalan. Međutim, na razgovoru za posao često nema nikoga ko bi umesto vas o vama pričao lepo, što mnogi ljudi zaborave.
Istina, imaćete manje ili više formalne preporuke u kojima treće lice govori o vama, ali ako ste rešili da “prodate sebe” kao proizvod, budite spremni da, baš kao dobar PR, iskomunicirate glavne poruke svog brenda. Sami. Evo u kratkim crtama šta tačno može da vam pomogne na putu prepoznavanja onoga što je vaš brend i da vas ubrza.

Šta je u stvari brend?

Brend je obećanje o vrednosti koja se sa njim dobija - požnje se ono što je posejano. Budući da niste u stanju da kažete šta će da se desi u budućnosti, najbolje je da se usredsredite na sejanje pravog semena, dosledno ispratite proces i sačekate žetvu. Za početak, doterajte svoje ponašanje i fokusirajte se na ostvarivanje superiornih rezultata. Bez izuzetaka. Kako ovo budete više upražnjavali, navika da briljirate polako će se usaditi u vas i postati prirodna kao disanje ili krvotok.
Ponašanje. I: rezultati. Ovim ste postavili snažne temelje svoje budućnosti.

Budite najbolji u onome što radite:
“Biti najbolji znači biti eminentni profesionalac, pouzdan prijatelj, strastven ljubavnik, opasan borac, kolega pun razumevanja i najbolji mogući čovek”.

Angažujte se, predajte se poslu, učite, budite radoznali, istražujte i nikada, ali nikada, nemojte biti u prvoj brzini. Ma šta radili. Po čemu još želite da vas prepoznaju? Šta lično vas čini drugačijim u odnosu na ostale “proizvode”? Odaberite tri stvari. Makar tri. I budite dosledni u upražnjavanju ovih osobina - zapamtite da onog momenta kada postupite suprotno, srušili ste brend. Ispunjavajte dakle očekivanja bez izuzetka, ne dozvolite da se izgrađena reputacija sruši zbog nepažnje.

Važno: svoj lični zamah treba da održavate bez obzira u kojoj ste organizaciji i da li vaš šef to zaslužuje ili ne, da li vas plata dovoljno motiviše ili ne, i najvažnije: bez obzira da li kompanija ulaže u vas ili ne.

Vi ste gospodar svog ličnog razvoja i čak i ako vam se ne dopada krov kuće u kojoj se nalazite, ništa vas ne sprečava da unutar nje vežbate i ostanete u formi.

Vaša karijera je vaša stvar: budite slobodni da kombinujete svoje talente i energiju za stvaranje sopstvenih prilika, a ne da se iscrpite u žudnji za jednim poslom i čuvate energiju za vreme kada ćete biti direkor marketinga ili prodaje.

Briljirajte odmah. Gde god da ste!
Odnosno kako savetuje Džonar Nejder: “Bolje je da naučite da kuvate, nego da savladate samo jedan recept”. I još nešto: postati najbolji u onome što trenutno radimo ne znači da moramo da ostanemo u toj profesiji.
Uspeh je u vama, a ne u vašoj trenutnoj poslovnoj poziciji, budite najbolji radi sebe, a ne radi menadžera. Sada, a ne kada dobijete idealni priželjkivani posao - ne dozvolite da osrednjost postane vaša specijalnost. Ovako će se uskoro (naravno, ne očekujte preko noći ništa) dogoditi da ne tražite više posao, već da prodajete svoju stručnost a to je znatno drugačija pozicija za pregovaranje o plati i uslovima.
Vise na http://cyberpoetica.blogspot.com/

Ne naravno, odgovorice svaka od nas. Ja sam tolerantna, civilizovana osoba a rasista nisam ni u kom slucaju, pu pu, daleko bilo, zar ne. A da li je bas tako?

Hajde odgovorite mi na par pitanja koja je meni postavila moja cerka.

Da li bi se kupala u istom bazenu sa Ciganima?

Zasto se hvalis da si dozvolila da te poljubi Cigance, sta je tu posebno?

Zasto si prihvatila da odes u goste u cigansku kucu a onda trazis ko ce da krene s tobom da te prati?

I stidim se sto sam se dovela u situaciju da moje dete prepozna moj rasizam za koji sam mislila da ne postoji. Dobra vest je da sam ga prepoznala i da cu znati da se borim da budem bolja osoba. Losa vest je da ga vecina nas ne prepoznaje i da se uljuljkuje u samoiluzije o sebi (nama, celom drustvu). Jer nepobitna je cinjenica da smo i kao drustvo i kao pojedinci veoma netolerantni prema razlicitostima bilo koje vrste, od boje koze i veroispovesti do seksualne orjentacije, sve kao nisam ja ali dalje od mene molim vas. Naravno da je tome mnogo doprinela dugogodisnja izolacija i siromastvo, ali moramo da se borimo svako sa sobom pre svega, a drustvo kao celina organizovano i permanentno da probleme i ogranicenja koja imamo prevazilazimo. A kada problem uvidis na pola si puta do resenja. Hvala Bogu svedok sam da se mnogo toga promenilo nabolje u zadnjh dvadesetak godina, ali moze se jos mnogo vise. Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje! Bice nam mnogo bolje.

Pa onda nece biti mesta za pitanja sa pocetka.

Postoji onaj cudan osecaj zadovoljstva kada zena kupi nove cipele. Divne cipele. Desi se da kupi dva, tri para novih, divnih cipela. Juce su svoje prvo majsko pojavljivanje imale bele. Nije poenta u cipelama, naravno, ali kada zena obuje par dobrih, kvalitetnih i divnih cipela, nekako se cela oseca drugacije. Noga izgleda duze i tanje, kuk se zavodljivo njise, prenoseci taj talas na ostatak tela. Jos kada te divne cipele uklopi sa uzanom suknjom i elegantnom kosuljom.. jednostavno dobar osecaj izbija iz nje.

Elem, ta zena je odlucila da juce popodne, uprkos blago bolnom osecaju u stopalima, ipak proseta do svoje prijateljice. Delom zato sto je steta ne iskoristiti suncan dan, a delom i zato sto taj nadosli osecaj samopouzdanja budi onu podsvesnu zelju da bude primecena. Da li sam napomenula da su cipele nove, jos uvek krute i sa visokom stiklom? Slozicete se da to bas i nije najprijatniji osecaj, posle 8 sati provedenih na poslu.. ali, zene su zene i nema tih novih cipela koje ce spreciti defile..

Ulica u kraju, prometna. Par kafica, radnji sa fast food-om, solarijum, banka, menjacnica, kladionica, maxi. Muska populacija u zavidnom broju. Pomenuta zena zavodljivo hoda tom istom ulicom i bez neke konkretne namere da bude primecena, ali sa podsvesnom zeljom da se to desi. Naravno, kao i svaka zena koja se dotera na neki nacin, kroz par pogleda, uzdaha ili neuspelih pokusaja udvaranja, verifikuje svoje danasnje dobro izdanje.

Zena i dalje zavodljivo hoda. Muska populacija pije kafu i uporno vice u mobilni telefon da je Zvezda i nakon poraza od Partizana ipak najbolji klub na svetu. Muska populacija jede sis cevap, sarajevski cevap i sve ostale cevape na meniju. Jedan muskarac je upravo usao u solarijum. Da, muskarci idu u solarijum. Dvojica su podigla pare u kladionici, ali posto je kurs povoljniji u menjacnici, pare tamo menjaju umesto u banci. U maxi uglavnom dolaze oni fini, ozenjeni cija paznja joj zaista nije preko potrebna.

Zena je zavodljivo prosetala tom relativno prometnom ulicom u kraju i jedini uzdah koji je cula je bio zbog prevelikog zalogaja fast food-a. I ona je prilicno besna uletela kod drugarice u stan, skinula usku suknju i elegantnu kosulju i izula nove, divne, bele cipele. I zapitala se..

“Kako sam izgledala danas?” Drugarica je obasipa komplimentima. “Da li me ova suknja cini debelom?” Drugarica odgovara sa ne. “Da li mi grudi izgledaju malo?” Opet ne. “Pa zasto me onda nijedan nije pogledao?” Drugarica ne zna odgovor. A ne znam ni ja.

Zasto se muskarci vise ne osvrcu za zenama? Ne mislim na ono izvrtanje glave za 180 stepeni, praceno glasnim dobacivanjem, zvizdanjem i neartikulisanim zvucima. Mislim na onaj diskretni susret ocima, blagi osmeh, osvrtanje sa mislju da bi voleo da je taj trenutak trajao dve sekunde duze. Muskarci se vise ne osvrcu za zenama. Ili barem ne za ovom zenom. Ali, definitivno je doslo do neke kosmicke neravnoteze. Cak ni nove bele cipele ne pomazu.

Ovo je priča o dvojici drugara koji su se šetali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su počeli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povređen, ali bez reči napisao je ovo na pesku…

“DANAS SAM DOBIO UDARAC OD MOG NAJBOLJEG DRUGA”

Produžili su tako sve dok nisu našli jednu oazu gde su odlučili da se okupaju.
Onaj što je dobio udarac zamalo što se nije udavio kupajući se, ali život
mu je spasao onaj drugi. Kad je došao sebi taj, sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:

“DANAS MI JE NAJBOLJI DRUG SPASIO ŽIVOT!”

Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
“Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviraš na kamen, zašto?”

Drugar mu je odgovorio:”Kad neko napravi loše, to treba da zapišemo na pesku da bi vetrovi izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu da ništa ne može da ga izbriše!”

NAUČI SE DA ZAPISUJEŠ “RANE” NA PESKU, A “SREĆU” UGRAVIRAJ NA KAMEN

“Mi smo normalni, drugi su nenormalni. Zašto Oni moraju biti tako neiskreni, netačni, nepouzdani, nedisciplinovani, ljigavi, lenji, korumpirani, licemerni, uobraženi, operisani od humora, hladni, nedokučivi? Zašto jednostavno ne mogu biti kao mi?” (Richard Lewis)