Jutro je…
Lepo, prolecno…protezem se u krevetu i izlezavam nekih sat vremena… volim da uzivam u zrakovima sunca koji obasjavaju moju zguzvanu postelju…
Svakog jutra se budim sa nekim vedrim i lepim mislima… “ovaj dan ce biti bolji od svakog prethodnog…” i sa osmehom na licu i srecom u grudima ustajem…
U ispijanju svoje prve jutarnje kafe, shvatam da nije bas sve onako optimisticno i sareno kao sto moj um proizvodi sliku… da li mi je to neki odbrambeni mehanizam da bih uopste ustala iz kreveta ? Ne znam… ali ocajnicki zelim da se nadam i verujem da postoji moja sreca i da cu je pronaci…mozda u svim tim ocajnickim pokusajima da pronadjem sebe nailazim na otpor u tudjim ocima i proizvodim sliku neke neozbiljne, povrsne i labilne osobe… mozda … ali ja znam da to nisam ja…smejem se ljudskim i svojim ludostima, smejem se teskim zivotnim situacijama, smejem se svemu sto nije smesno… radujem se kad mi zivot da neki tezak zadatak i kad mi sapne na uvo ” aj sad da te vidim, padas ili ustajes ?” A ja… znajuci i poznavajuci ga kako ume da se igra sa mojom dusom, osmehnem se, mozda tugujem unutar sebe, ali i dalje i nakon svega ne izadjem ocajna i besna na ljude, na svet, vec mozda sazidam koji red zida oko sebe, cisto da ne pridju opet onako dovoljno ili previse blizu, ali ipak dozvoljavam njihovo kretanje… pa oni su zasluzni za svu moju snagu koju posedujem, zar ne ?
A nikad se ne zna, kada ce i kolikoj velicini meni licno biti potrebna…
Umem ja svasta… reci sve bez reci, izvrnuti realnost, iskriviti ogledalo, ja sam i suze i smeh, i bezgresnost i greh…
Kao kameleon, prebojim se i opstajem… pod bilo kakvim uslovima i vanrednim okolnostima… nekad delujem prepotentna, nekad uobrazena, nekad laka, nekad vesela, nekad depresivna, nekad hrabra, nekad krhka i slaba, nekad zeljna stiska, nekad zeljna slobode…ko sam stvarno ja ?
Nazalost, u mojoj zelji da neko upozna ovu moju deciju dusu i da me prihvati takvu kakva jesam, nailazim na razocarenje… niko nema dovoljno hrabrosti da se suprotstavi mom ” ne ” i mom ” da” , niko nema dovoljno hrabrosti da me stisne kad mi je potrebno i pusti kad pozelim krila, niko nema hrabrosti da mi iskreno pridje i upozna mene onakvu kakva jesam realno…
Svet ne poseduje one viteze, koji bi imali toliko hjrabrosti da ubiju zmaja koji cuva tvrdjavu moje duse i mog srca… svet je izgubio princeve i junake, na njemu su ostali samo kukavice i placljivci koji se ne mogu izboriti ni sa jednim demonom u svojim zivotima a kamoli sa onim zmajem koji pljuje vatru…
Ne nadam se i ne iscekujem da ce doci… mozda bih mogla tog zmaja sama ukloniti… otisao bi bez i jedne jedine reci… ali ne zelim… osecam ogromnu potrebui da me neko cuva, pa makar to bio i on… da me sacuva od svih kukavica i placljivaca i nejunaka ovoga sveta… da me sacuva od svih zla koji pokusavaju da udju i iskoriste moje srce, da me sacuva od svih skitnica …
Lepo je meni u toj tvrdjavi… iskreno, pruza meni zmaj neku vrstu sigurnosti, bezbriznosti i srece… i gledam, veoma cesto, kako svi ti ” vitezovi ” dolaze i prilaze, ne pridju mu ni dovoljno blizu, boje ga se… a niko ne zna pravu istinu… da sa tim zmajem upravljam ja…i da bi ako bi se usudio da mu pridje dovoljno blizu, da stisne svoju musku petlju i suprotstavi mu se na jedan mali i kratak trenutak, i kad bi imao petlju da bude dovoljno ” musko” i pridje mu dovoljno blizu, da bi me makar pogledao u oci…u stvari, on sam od sebe nestao…
Kazu mi ” ne radi to, zivot i ljubav nisu bajke “, a ja bas iz tog iskustva, nakon loseg iskustva svog prethodnog zivota.. ne zelim da se predam tek tako… bilo kome…
I videla sam jednog viteza… dolazi on veoma cesto… i prilazi mom zmaju i pokusava da me upozna… ima ovaj neku petlju…
I opasan je … ne izvlaci sablje i nozeve, da ga ubije, ukloni i ukrade me… ne… vec mu strpljivo prilazi, svaki dan , pomalo, sve blize i blize… i na finjaka osvaja zmajevu ljubav da bi stigao do mene… opasan je…
Desi mu se, dok ja gledam tako sa vrha tvrdjave, kako u komunikaciji i ispijanju kafice sa zmajem, osvaja njegovu ljubav…
A zmaj… o glup li je… ponekad izgubim kontrolu nad njim… ponekad me uopste ne cuje kad mu kazem ” pustaj vatru !!! “… U poslednje vreme mu se sve cesce to desava… valjda u zelji da ga pustim da ode, da moze i on da otpocne svoj zivot, nada se da je on onaj pravi… i kad ” vitez ” ode… razgovaramo dugo u noci… o njemu…
Kaze meni zmaj ” pa pogledaj ga… nije srednji vek, ne vadi sablje, ali trudi se… pokusava da ti pridje…da ga pustimo ? ”
Ali ja… eh, ja… pa ne moze…mora da se potrudi… mnogo vise… Ako je pravi i hoce… nece me ostaviti vecno u toj tvrdjavi… a ako nije, neka ide… ima devojaka bez zmajeva na sve strane… neka bude kao ostali…znaci da nije pravi…
I naljuti mene moj zmaj veoma cesto… o kakve gluposti mu tolerise i kako se slatko smeje njegovim salama… ali, primetila sam… u zelji da veruje da je onaj pravi… sa prvim njegovim ispadom, koji zna da ne podnosim, pobegne… ostavi ga i kaze mu… ” umoran sam, moram da spavam.. ” Da ne cujem kraj… zeli da verujem i ja da je onaj pravi…Pa nastaju svadje cele noci .. iskreno, ljuta sam… Pitam ga veoma cesto ” Zasto mu tolerises ? Zasto ga branis ? Zasto ga prekidas u pola recenice da pokaze svoj kukavicluk ? ” A zmaj ? Moj zmaj… samo se okrene i ostavi me… veruje da je on pravi vitez za mene…
Medjutim, sve cesce vidim kako ga izdaje snaga… nije mu jasno, kakav je to vitez ??? Stigne do njega, pridje mu prokleto blizu, prica mu kako treba da me cuva od ostalih, a ipak ne prilazi meni… i tako iz noci u noc…tako danima, nedeljama, mesecima… sta je to sto vitez treba da resi van , sta je to sto sprecava viteza da ukloni zmaja ???
Umoran je moj zmaj… mislim da cu ga zatvoriti ovde sa mnom.. na neko vreme… da ga ojacam i da mu povratim snagu…

Ova prica ostala je bez naslova. Nije ni bilo vremena da dobije oblik, da primi znacaj, da nagovesti osecaj… Cemu onda sada poklanjane paznje necemu sto je imalo samo pocetak - jedva da se tako i to moze nazvati.
Ako nastavim postavljati pitanja izgubicu samo jos vise dragocenog vremena, poput onog koje sam izgubila juce dok sam razmisljala sta obuci,  dok sam ovog jutra gledala u praznu sliku pijuci kafu, dok gubim strpljenje sa losim vezama… Sve su to mali tenuci ali kada ih saberem samo ovog dana suvise je vremena potroseno na njih. I da se razumemo nisam ja melanholicna ili introvertna osoba, samo ponekad ne znam gde mi je mesto, kao sad. Zato necu gubiti vreme trazeci odgovor ima li smisla pisati ovo ili ce to biti jos malo izgubljenog vremena. Ne. Sve ima svoje zasto ili je bar uvod u nesto sto ce “vremenom” to postati. Tako cu ja ipak kratkoj prici dati znacaj samim tim sto cu podeliti sa nekim ko odluci da malo vremena potrosi na reci neznanke.
No da ne idem daleko od onoga sto sam naumila podeliti sa vama. Nadimak na blogu pozajmila sam od sestre. Uvek koristim njeno ime kada se prijavljejuem na sajtovima. U stvarnosti imam mnogo vise godina ali sa tim cini mi se ne i mnogo vise iskustva. Elem, dozivela sam da kazem ja sam zadovoljna osoba! Koliko se to vama desilo puta? Nemojte da gubite vreme prisecajuci se trenutaka koji bi mogli da asociraju na to. Ja sam bila… I nije to bila zaljubljenost ali uzrok jeste bio muskarac. Kako drugacije. Laze svako ko kaze da moze sam. Ja nisam od njih i nikad necu biti. Samoca je najgore cudoviste. Iskrena da budem plasim ga se i kada je u pratnji drugih. Kada tu samocu prekine neko ko je olicenje onog sto par dana pre toga navedete prijatelju da nikada niste sreli u zivotu i da vam je muka od holivudskih filmova u kojima prikazuju slatkaste parove koji u stvarnosti ne postoji vi sretnete. Ugledate onaj pogled ispod obrva u tami bara, castite ga dugim pogledom koji mu govori “izvoli” i vec sutradan dozivite sex kakav nikad niste. I ponovo ista stvar - dobijete ono o cemu ste mastali a niste smeli da kazete prethodnim partnerima… U svemu… (Naravno onom sto je tada bilo dostupno i vidljivo). Dozivite da vas zavidno posmatraju usamljene zene. Setite se slike koja se obicno javlja u prolece kada ugledate dobar par. Oni se grle, smeju bliskost medju njima osecate i vi koji ne ucestvujete u pricu. Niste zli ali ste zavidni i pitate se kada ce doci vas red. Ja sam dozivela da me tako gledaju. Iskrena da budem kada se tako nesto desi niste ubedjeni da je realno, cekate da vam neko kaze da je sve namestaljka. Ipak on je tu, ne moze da bude tudja podvala, ili moze? …. Dvoumim se… Mozda je bio sopstvena podvala? Da li je to moguce? Danas je sve moguce ali ja ipak zelim da verujem da je bilo i nesto pozitivno u tom iskustvu. Zanesenost trajala pet dana!!! Da! Znate, u danasnje vreme onakav osecaj zanesenosti prija i na jedan dan! I? Otputovala sam kuci na odmor (hiljadama kilometara daleko)- upoznala sam coveka u losem trenutku! I sad se ja malo igram i sama sa sobom - nije to bila poenta, culi smo se u tom periodu. Bio je srecan kada se priblizio dan povratka - bar je tako zvucao. I ja sam letela kao siparica iako mi vise nije vreme da se tako ponasam ali jedan je zivot. Za taj osecaj mozda bih ponovo napravila iste gluposti. Dan povratka - prvi put nisam mogla da docekam da se vratim u zemlju koju ne bih ni neprijatelja poslala. Zanesenost se nastavila. Nervirala sam prijatelja o tome kako se osecam (coveka koji je dugo sam). Bila sam sebicna i bezobrazna ali nisam mogla da se suzdrzim. Htela sam da svi znaju da sam ZADOVOLJNA. I zatim… Cudna reakcija jedna, druga, treca… Krug se nije zatvarao. Vreme provedeno sa njim je bilo bez mane, vreme provedeno odvojeno nisam mogla da razumem.

Te veceri, 30-ak dana kasnije, zurila sam da ga sto pre vidim i jos nisam stigla da skinem rumenilo hladnoce usavsi u njegov stan tezak kamen mi je bacen na pluca. Nisam mogla da disem, slika se udaljavala, u toj prostoriji nisam bila ja. Bilo je nerealno - u sebi sam kao i na pocetku mislila da je opet neka podvala i da ce neko ovog trenutka da mi prizna da je sve sala, kao i na pocetku. Samo, ovoga puta osecaj je bio potpuno drugaciji. Kao da one zanesenosti nikada nije ni bilo, kao da sam bacena u crnu provaliju. Znam da zvuci sablonski i pomalo klinacki ali istina je. Da je neko probao da me upozori ne bih mu poverovala ali to se desavalo. Puklo je sve, u jednom kratkom trenutku sa nerazumljivim razlogom koji mi ne da mira. Da li je moguce da postoje osobe koje mogu da nas dignu tako visoko kao on mene i kada pokusamo da rasirimo krila na toj visini obore nas ne na tlo vec bace u jamu na dubinu na kojoj ne mozemo da primimo ruku koja bi htela da nas podigne na noge. Da li su te osobe andjeo i djavo u jednom. Da li je to sudbina ili je ipak bila samo sala, podvala iluzije… Da li ja sada treba da gubim vreme na pitanja zasto - zato ako znam da odgovora nece biti. Da li treba da pomislim da nisam bila spremna ili dostojna svega? Prica bez naslova… Pa i bez neke teme i ideje… Toliko sam toga rekla a opet ni meni samoj koja sam je prozivela nije jasno sta se desilo. Vracam se na period zanesenosti. Sve je bilo tako savrseno, gotovo da sam poverovala da za svakog od nas postoji idealna polovina i da je definitivno srecemo onda kada se najmanje nadamo. Vredi nadati se i verovati da su takvi trenuci ponovljivi i da ih je jos mnogo ostalo. Da vec sada nestrpljivo cekaju na nas, na onaj trenutak kada se najmanje nadamo. Probajmo da izadjemo napolje i udahnemo vazduh. Hladno je, osecate smog, buka je? Nema veze, izdvojte se od svega. Udahnite duboko. Ne vidite poentu? Pokusajte ponovo. Prestanite da razmisljate o smislu i poenti. Postaje smesno? Napravili smo prvi korak, promenili smo melanholicnu emociju u nama. Ponavljate duboke udisaje i izdisaje. Osetite kako vazduh puni pluca. Kako se penje i siri. Ne cujete vise buku? Nije vise smesno ali imate osmeh na licu? Danasnji dan nam nije propao. Ni vama ni meni. Ni ti dani zanesenosti nisu izgubljeno vreme. Ni jedan trenutak nije.

Ja sam letela, visoko! A sada mi kolena jos uvek klecaju, jos uvek nemam dovoljno snage da se uspravim i kazem sebi vreme je da nastavim. Sta ako i naredni put bude promasaj. Kada ce se pojaviti naredni, da li ce? Bojim se jer sve je tako sveze - i let i pad. Zasto sam bila tako visoko da bih se sada oscala tako nisko. I da vam kazem sto vise razmiljam o tome cini mi se da kolena sve snaznije klecaju. Ne, ja sam ipak letela kada sam se namanje nadala. I opet bih! Makar ponovila sve. Taj osecaj vredi cekati, za njega vredi ustati! I on ne trazi poentu, smisao - on je to sam po sebi. Da li traje dan ili dva nije bitno. Bitno je da uzivate u njemu najbolje sto mozete. Ja sam to zaboravila, razmisljajuci propustila sam priliku da mu se u potpunosti predam i sada se kajem samo zbog toga. Vi nemojte. Letite svaki put kada se ukaze prilika za to. I ne trazite naslove, ne insistirajte na poentama zivite bez analiziranja. Dozvolite da vam krila porastu…

Gotovo,finito,ende…
Prošlo je gotovo godinu dana od kada smo prvi put raskinuli…Onda je usledilo jedno pomirenje koje je trajalo 2 meseca,pa je usledio drugi raskid,koji je trajao tri najdužih meseca,pa opet pomirenje,koje nije trajalo ni mesec dana,pa potpuni pad,potpuno razočarenje,potpuno otudjenje…
U medjuvremenu Nova Godina,jedna pa druga,bezbroj novih bezuspešnih pokušaja i jedna nova nada…Za sve to vreme ja nisam imala hrabrosti da mu zauvek kažem zbogom…Nisam imala snage da zauvek izbrišem naše slike da zauvek sklonim njegove poklone,da jednom zauvek zatvorim to poglavlje u mom životu…Toliko prospavanih dana…Tako je lakše,u snu smo bili zajedno,u snu nisu postojale loše stvari i bol…
Konačno više ga ne sanjam!Sve naše slike,sve sitnice koje mi je poklonio,sve diskove sa pesmama koje je snimio samo za mene,sve sam stavila u jednu kutiju i zalepila poklopac da ne dodjem u iskušenje da je otvorim…
Ništa mi u životu nije palo teže…Ti prvi pokloni koje mi je dao,te prve rečenice koje mi je poklonio sve me je to vratilo u vreme kada sam bila najsrećnija u životu.Ono što me uopšte ne dotiče siu pokloni koje mi je poklonio poslednje godine naše veze.Tada su već oni počeli da zamenjuju vreme koje nije mogao ili hteo da provodi sa mnom,i pažnju koju mi nije posvećivao…Ali ti prvi leptirići i ta prva sra i to najlepše leto 2006te,zauvek će ostati u mom srcu a svako novo leto mirisaće pomalo na njega…
Goodbye my lover,goodbye my friend you have been the one for me….

Jutro…sivo,sumorno,tesko..puno kise,sitne one dosadne!! Onako mrzovoljno ustadoh iz onako toplog kreveta…a bas me je mrzelo! Otvorila sam prozor da udahnem malo vazduha,koliko toliko bar…nista,morala sam da idem do sobe da nju probudim! Ih samo kako je lepo pavala mmm…ali mora da ustane lenjivica jedna,sve je na majku srce malo. obuce se ona vec za tren,ko bi reko!! Moramo vec da krenemo,a da sam znala ne bi ni polazila…udjemo u taxi i vec sto udjosmo mi i stigosmo..ah to Dom zdravlje,mrzim ga!Jos kad vidim sva ta sumorna lica,izbezumljena i puna neke nervoze i neke negativne energije…ali pa dobro takvo je i mesto,mozda je i ok i normalno da budu takvi,ali sve u svemu meni to smeta! No dobro..nastavljam ja put do cilja ..probijam se kao da sam upala u nekoj guzvi gde nesto dele dzabe!! I puna onako nervoze hodam sve brze i brze da se bolje probijem i dodjem do naseg sprata i odeljenja gde smo imali zakazano,dodjem i kad na salteru onako ljubazna sestra ,kad je pogledala njen uput rece….zao mi je ali njena doktorka danas ne radi!!! Wooow kao da si me udario cekicem po glavi,uh…a danas uzeh joj slobodan dan da ne ide u skolu,pih…nije mi samo jasno zasto vlada tolika neorganozacija!! Oni uopste ne gledaju da li dete ima neke obaveze u skoli i sl..razumem da ne treba svakome da titraju onu stvar ali ej…pa dete je to…ah nemaju ni malo obzira prema tako malim ljudima,puni energije!! i da ludilo bude jos vece zakazala nam opet za dve nedelje i to opet ce biti u prvoj smeni i imamo jos tako divnu poziciju mmmm redni broj 20 hahaha!! Eto tako moj dan prodje bezveze..ali ispela sam bar nju da vratim na nastavu i nece puno da izgubi,ipak to i nije neki problem ali za nju samu jeste,voli skolu!! Jako zanimljivo e tu nije na majku bas,ljubi je majka.

molim vas da mi pomognete…nedavno sam spavala sa momkom kojeg ne volim,ali mi se jako svidja,ne znam zasto sam pristala na to.Bio je rodjendan od naseg prijatelja,malo pica i privlacnost je bio glavni uzrok,mislim.Zelim samo da znam da li sam pogrijesila,jer sam prije njega imala momka 2godine,a sa njim hodam sedmicu dana.Drugarice me ne shvataju jer su jos sve nevine(imamo17 godina).Ovih dana se osjecam tako jadno i ne znam sta da uradim ako se to prosiri po gradu jer zivim u maloj sredini…molim vas da mi kazete sta da ucinim,mnogo bi mi znacilo…:)

Devojke-help!!!
Evo ovako stoje stvari…
Od 18-te godine u vezi sam sa jednim divnim momkom(smeha radi nazvacemo ga Hose Migel:-)).Zajedno smo bili tri godine delili dobro i zlo-postali porodica.Ja sam bila ubedjena
da je on ”onaj pravi”.Medjutim problemi(vise moji nego njegovi),posesivnost(opet moja) doveli su do toga da on postane citav moj zivot,da sam postala ljubomorna i na njegove drugove sto je naravno uzrokovalo bezbroj svadja…
Posle pune tri godine njemu se sve to smucilo i raskinuo je i prekinuo svaki kontakt.
Ta tri meseca bila su najteza u mom zivotu…Osecala sam se toliko
usamljeno i izgubljeno,nisam mogla da spavam,da jedem…
Tako ljuta i povredjena jedva sam cekala da pronadjem nekog ko ce biti uz mene,ko ce mi pruziti utehu…I tada se pojavio Luis David:-).On izgleda fenomenalno,mnogo bolje od Hose Migela i fin je decko i posle nekoliko meseci vise neobaveznog zabavljanja,on se zaljubio u mene…Meni je ta njegova paznja i to obozavanje i idealizovanje(kako je uvek kad je covek zaljubljen)neverovetno prijalo,ali sam sve to radila da prebolim bivseg,i da ga napravim ljubomornim…Meni je Luis David drag,ali mi smo dva potpuno suprotna sveta(a to izgleda samo on ne vidi)…
Krenuo je i ovaj studentski ”raspust”,i Luis David je otisao u rodni kraj,a ja ostala ovde sama.Mom bivsem je bio
rodjendan i pozvao me je na tortu.Usledilo je pomirenje.Medjutim,u toku tih nekoliko meseci,u mom zivotu se mnogo promenilo,a u njegovom nista,cak nije sklonio ni moje slike iz sobe.Kada je cuo da sam se vidjala sa nekim poceo
je da se ponasa jako hladno,iako znam da me i delje voli.
I sada sa jedne strane imam Luis Davida-divnog decka koji je zaljubljen u mene,kome cu slomiti srce ako budem raskinula sa njim,a sa druge Hose Migela decka koji me voli uprkos svemu,ali koji mozda nikada nece moci da predje preko toga da sam ja imala nekog drugog…Za koga da se odlucim za dobro staro ili nov pocetak?Treba mi savet nekog iskusnog…

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt,kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom.

Nije ih poznavala,no svejedno im je rekla:

” Mislim da vas ne poznajem,ali mi se čini da ste gladni.

Molim vas uđite unutra i pojedite što god. ”

Starci su je upitali:”Je li Vaš muž kući?”

“Ne”,odgovorila je,nije.”

“Onda moramo otići,”rekli su.

Uveče kada joj se muž vratio,žena mu ispriča što se dogodilo.

” Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag,unutra”,

rekao je muž,i žena je otišla da pozove starce na večeru.

“Nažalost,ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv.”

Rekli su joj starci.”Zašto ne?”

Upitala je iznenađena žena.Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:

“Njegovo ime je Bogastvo.”

Potom pokaza na drugoga i reče:

“Ovomu je ime Uspjeh.”

” Meni je ime Ljubav.”

” Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra.”

Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.

Muž presretan reče:

“Super!

Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!”

Ona pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:

“Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?”

Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:

” Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ?

Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju!”

Poslušavši savjet njihove kćeri,muž je rekao ženi:

“Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost.”

Žena je pošla i upitala:

“Ko je od vas Ljubav?

Molim neka dođe i bude naš dragi gost.”

Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.

Druga dva starca su krenula za njom.

Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh,kada je ona pozvala samo Ljubav ?

Starci su u jedan glas odgovorili:

“Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh,druga dva bi otišli.

No,ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide,nas dvoje je slijedimo!”

Tamo gdje

ima Ljubavi,

tamo uvijek

dolaze Bogatstvo

i

Uspjeh.

Kao i svaka devojka sanjala sam o savršenom mladiću koji bi me čuvao kao malo vode na dlanu. Sanjala sam o tome da me voli više nego ikoga na svetu, da me brani od zlih i pokvarenih ljudi, da bude spreman da žrtvuje sve zbog mene i moje ljubavi…

Čekala sam, i čekala, i najzad se taj neko i pojavio… Došao je sasvim iznenada jednog divnog prolećnog dana… Bio je zaista savršen… Znala sam da ću ga voleti kao nikoga pre. Stajala sam kao začarana pred njim. Gledajući u njegove predivne plave oči videla sam nebo. Njegov osmeh istog trenutka je obasjao ceo moj život. I tog trenutka sam osetila da je ON ostvarenje svih mojih snova, da je savršenstvo koje sam čekala svih ovih godina. Živela sam kao u snu, svaki trenutak sa njim bio je ostvarenje sna iz kog nisam želela da se probudim. Nikada… Znala sam da se ceo moj život menja iz korena. Pored njega postajala sam bolja, plamenitija, osećajnija osoba… Sa njim sam zavolela ceo svet. Volela sam i one sitnice koje sam do juče mrzela i koje su me činile nesrećnom. Volela sam ih zbog toga što sam znala da sa nijm postoji samo savršenstvo koje nisam bila u stanju da uništim. Pored njega ceo moj život pretvorio se je u smeh i radost. Živela sam kao u snu…

Sve dok nije došao trenutak da se iz tog sna probudim… Taj trenutak bio je najteži. Nisam želela da se sve to završi, želela sam da nastavim da ga volim i da sve bude po starom.

Ali, ipak nije moglo biti tako, pojavila se ona koju je on zapravo ZAISTA voleo i kojoj je posvetio ceo svoj život…

I sada kad ga sretnem na ulici, nemam snage da ga pogledam u oči, nemam, jer ne mogu da podnesem sjaj u njima koji ga odaje da je zaista srećan sa njom. Uvek skrenem pogled u stranu jer ne bih mogla da izdržim njegov pogled na sebi.

U tom trenutku sve bi mi se vratilo u sećanju, a jedino što želim od života je da ga zaboravim i da nastavim svojim putem, ali- bez njega…

A njemu jedino mogu poželeti svu sreću ivig sveta jer je on zaista i zaslužuje- pa makar i kraj druge…

mislim da nije odgovarajuci naslov ali ko skonta shvatice nadam se .
koji muskarci mlatretiraju svoje zene udaraju ponizavaju i prate svaki njen korak,pogled i kao da jedva cekaju da nadju neku gresku u kojoj bi mogli da iskeze svoje zube da se tako izrazim i ruke udare krvnicki i ostave modrice iza sebe .
da tako me zanima i dugo sam razmisljala gde da ih svrstim kontrolori ne ima ih vise vrsta mada su svi egositi ti sto uzivaju da imaju sve pod kontrolom ,psihicki bolesne osobe ne nisu ni to te osobe se ili u bolnici ili pod kontrolom ,neznam nemam odgovora imate li ga vi ???
kad smo vec kod toga a gde spadaju zene koje koje predju preko toga i misle da ce biti bolje mada su bilemodre vise puta i nekako nikad nije bilo bolje .
sad ne govorim o zenama koje su prinudjene da tu ostanu jel nemaju gde ima dosta zena koje imaju dobar posao,dobru zaradu i mogu ziveti mnogo bolje bez tih modrica ali ipak ostaju i nadaju se necemu .
ja samo jedno znam da bi mu bilo poslednji put…
zahvalna unapred

Nacisto cu izludeti…Ovih par dana unazad nekako sam se nasla u  onom krugu kada su svi nekako zauzeti i imaju sila nekih nepredvidjenih obaveza a moje obaveze delimicno su sve nekako posle naopako i umesto da radim najbolji moguci angazman koji mi je ikada do sada ponudjen ja..pa sve je nekako poslo naopako..pomereno.. otkazano…U tom javi se i moja jedna od bliskih drugarica da idemo zajedno na  nedeljni rucak izvan grada..Oh koliko sam bila srecna..konacno cu izaci iz monotonije, obucicu moju najbolju haljinu, skockati se..ma zelela sam da na tom rucku izgledam najbolje sto mogu, osecam se najbolje sto mogu…verujem da je svima poznata ta potreba..bilo kako bilo ja sam na tom rucku sta vise blistala medjutim moj ambiciozni ego me je toliko