Kazi da ti je stalo.Slazi.Ne brini,nece boleti.Navikne se covek.Kazi da ti je ovaj trenutak poseban,drazi od svega.Slazi,slazi.Tvoje reci od stakla mozda nece poseci moje srce.Srce je slepo,moguce je da necu uvideti da su lazi to sto mi govoris.Ali ja uvidjam!I to me boli!Tuzno!Okrutno!Ponizavajuce!Premazi svim bojama te tvoje reci,kindjuri ih kako samo ti umes.Mozda su ovo poslednji otkucaji moga srce,zelim da zapamti lepe reci…Zelim da uzivam u tvojim recima i mislim da su istinite,pusti me da uzivam u tvojim lazima…Stvori iluziju,samo to i mozes.Realnost nije tvoja jaca strana…Bices uhvacen u kostac sa svojim manama ,dubinama duse koje ni ti ne mozes da preskocis.Zato sagradi most.Nestabilan,izmisljen most.Dozvoli mi da hodam po njemu,iako znam da cu pasti.Dozvoli da uzivam u trenucima koji vode u propast.Neka tvoje umiljate reci budu mi vodilje…Kroz mrak koji nosis u sebi…Sladi se…Sladi mojim bolom,zar to hoces?Necu biti svesna tvojih udaraca dok mi iz starih oziljaka i rana ne potece krv.Opet!Ovo je bizarno!Nisam ni slutila da ce se ovo odvijati u mojoj glavi…Ne,ne zelim da ti to kazem na glas…Zelim jos lepih reci iz tvojih usta…Volim da gledam tvoja usta,kako se pomicu i izgovaraju naizgled istinu…Volim da mislis da ti verujem…Tvoje oci su jake, ne odaju te nimalo…Ko kaze da su oci ogledalo duse,ti to uopste ne opravdavas.Tvoja dusa je mracnija,mnogo mracnija i zagonetnija od tvojih crnih ociju…Te tvoje lazi trenutni su melem za moje rane…Smesno!Stojim tu pred tobom i molim za sacicu ljubavi,paznje…Ne odajem se tako lako i naivna se pravim…Jednog ces dana shvatiti…Vise ne znam odakle da pocnem…Pocecu od pocetka…Slazi me!Podari poseban trenutak i mozda ce vreme stati,da spere svu moju sramotu i bol koji osecam…

Ovako … ako ste citali prethodni blog, znate o cemu je rec … mogu slobodno reci da je posle skoro dve godine nocnoj mori dosao kraj … bilo bi razumno da napisem poslednji deo ove price.  Vidjali smo se posle toga jos mesec dana, I onda je gospodin ponovo nestao, kao I uvek – stara prica … resila sam da poslusam savete koje su mi neke od vas pruzile I resila da pokusam da sve to zaboravim … Posle 2 meseca, ja jos uvek nisam bila spremna za novi pocetak ali sam bila resena da ne popustim. On je, kako sam I ocekivala, dosao opet kod mene (i to 14-og februara) i ovog puta me zamolio da pokusamo ozbiljno … Rekao je da je iskren, da ne zeli drugu, da je to shvatio tek kad je video da me gubi I molio me za poslednju sansu. Ipak je moja ljubav bila jaca od ponosa – pruzila sam mu I tu priliku – I nisam se pokajala … Vec skoro 4 meseca smo zajedno, nije bilo nijedne rasprave, nijednog problema, on se trudi na svaki moguci nacin da me ubedi da mu verujem (jer zna da prethodne 2 godine ne mogu da zaboravim tek tako), provodi sto vise vremena sa mnom … s ozbirom na to da studiram u drugom gradu ne vidjamo se tako cesto, ali se cujemo svakog dana po nekoliko puta … Ne mogu da se opustim jos uvek, uprkos njegovim tvrdnjama da sam mu jedina I da ne zeli drugu, vec nekoliko puta je ponovio da me voli I da nece dozvoliti nikome da nas razdvoji I da ne zeli ponovo da me izgubi … jos uvek mu ne verujem potpuno … On je svestan toga I kaze da ce uciniti sve da me uveri da je ovog puta stvarno iskren I da ce mi dati vremena koliko je potrebno samo da budem pored njega … Kako to sve sada cudno zvuci… Koliko mi je samo vremena trebalo da se naviknem na takvo njegovo ponasanje … Mozda sam luda sto sam popustila, mozda ce me neko I osuditi zbog toga,ali bilo je jace od mene, ipak ga volim … a izgleda I on mene … citala sam ponovo vase komentare, zahvaljujem se blogerki koja mi je u prvom blogu predlozila da razgovaram sa njim pod pretpostavkom dam u mozda ipak nesto znacim – taj savet mi je dosta pomogao, hvala od srca …

Epa,drage moje, ovo je kraj “Izgubljenog slucaja” koji je na kraju ipak dobio svoje resenje (nadam se)… pouka koju mogu da izvucem iz ove price je da se strpljenje ponekad ipak isplati … J nadam se da cete se sloziti sa mnom … kako ce biti dalje – ne znam I ne zanima me, sada sam sa onim koga (po prvi put stvarno) volim I nadam se da ce se rizik isplatiti, sve ostalo je u rukama Sudbine …

’’For a moment I am weak..and it’s hard for me to speak..’’

A onda dignem glavu visoko i sjetim se da on toga nije vrijedan..

Znači oni su se počeli družiti..Kao razumiju se..Moja nazovimo prijeteljica,i moj ex dečko s kojim sam prekinula prošle sedmice..Fino..neka joj ga,meni više ne treba..

Svi moji osjećaji za njega su umrli..Gotovo..Nema ih više..Ako on misli da će u njoj pronaći nešto što u meni nije..Samo nek izvoli..Takva osoba mene i ne zaslužuje..Koliko sam se ja samo trudila oko te veze..Ma ne mora mu niti biti stalo..Nekome drugome će biti stalo jednog dana..Ja imam svoj san..I čekam tog muškarca,prvoga ikada koji će me voljeti,truditi se oko mene..I u kojeg ću ja biti ludo zaljubljena..Kojeg ću voljeti..

Vrtimo se u krug..Koliko puta sam to već napisala u svoj dnevnik..A ipak ja i dalje čekam i sanjam o toj osobi,i svim lijepim stvarima koje ćemo jednoga dana proći zajedno..Mislila sam da mi je do njega bilo stalo..Da ga volim..Sve je to bila zabluda..Jer kad nekoga stvarno voliš onda je preteško da tu osobu pustiš od sebe..I možda ću sad zvučati kao kuja ali ja sam nekako od početka znala da on nije pravi čovjek za mene..Jer kad bih razmišljala o svojoj budućnosti njega u toj slici nije bilo..I sada – sve je napokon došlo na svoje..Opet sam ona stara ja..Vesela i bezbrižna djevojka sa glavom u oblacima,koja živi život punim plućima i čeka svog Gospodina Pravog:)

Moj je zivot katastrofa… Tolika da ne znam odakle bi pocela….inace sam preosjetljiva, preemotivna… svaki muskarac koji mi pokloni iole malo paznje, ja se vezem… a to znaci krah emotivni totalno… ova godina je bila posebno katastrofa… od niza gresaka koje sam napravila, ali za vecinom ne zalim…

upoznam lika…. decko, stariji… sve odlicno, nismo u istom gradu… on se razboli, promijeni… dajem mu svu koncetraciju svoju, bodrim… ne pomaze… saznam da je pored bolesti i mene imao u isto vrijeme jos barem 3…

nakon njega upoznam drugog lika. malo blize od ovoga… nismo se nikad vidjeli uzivo ali smo se povezali… i onda on zavrsi u vezi s mojom najboljom prijateljicom… i sto je najgore od svega, njemu bude zao… i on se isprica…a ona se ponasa kao da sam ja njoj otela nekog… a ja ih upoznala… tj, preko mene su se upoznali…

spavala sam s njih barem 10 ove godine.. u potrazi za paznjom… nije mi rjesenje… ali dosta mi je vise odbijanja… zelim biti sretna… napokon…  bila sam sretna samo jednom… i nikad vise

Ovu priču ću započeti čuvenim stihovima Petra Petrovića Njegoša:

”Ćud je zenska smiješna rabota !Ne zna žena ko je kakve vjere;stotinu ce promijenit vjerah da ucini sto joj srce žudi.”

Kada sam prvi put čitala ove stihove,bila sam strašno ogorčena na Njegoša…Uvijek sam bila velika feministkinja i protivila sam se svakoj lošoj konstataciji o ženama.Smatrala sam da su žene mnogo pametnije i lojalnije od muškaraca…Ali mnoge stvari su me ubijedile u suprotno….Mnogo sam razočarana što su se neki moji stavovi promijenili zahvaljujući osobama koje su bliske meni…Ali drago mi je što se to desilo,jer konačno treba da shvatim da ne treba slijepo da vjerujem u ljude.”Dobro se dobrim vraća”-neko je to rekao jednom davno…E,pa on sigurno nije imao nikakvog iskustva..Sve što sam bolja prema ljudima,oni su gori prema meni.Uvijek sam poštovala drugarice i bila sam u stanju da sve uradim za njih.Do prije 10-ak dana,pojam PRIJATELJ za mene je  bio uzvišen.Sve moje prijatelje stavila sam ispred svojih želja i potreba.Sve sam zanemarila,ali me za to nije bilo briga.Mislila sam da sve dok imam prave prijatelje,sve će biti savršeno.I naravno desilo se ono za šta sam mislila da se meni nikad neće desiti.Osoba za koju sam bila spremna i život da dam,a to je moja najbolja drugarica me je mnogo razočarala.Moj dečko i ja smo raskinuli,mada to i nije bila neka ozbiljna veze.I kada mi je bilo najteže,ona mi je umjesto riječi utjehe,uputila jedno pitanje koje me ostavilo bez riječi.Priznala mi je da je zaljubljena u njega i pitala me da li može da bude s njim.Ja sam 15 minuta ćutala i nisam željela da prihvatim činjenicu da sam to upravo čula.Za to vrijeme željela sam da sebe ubijedim da je sve to samo san…Ali,nažalost ne,to nije bio san,to je bila surova stvarnost.Kakve su to drugarice koje su u stanju to da urade.Pa ubiće me moja dobrota…Svaka osoba koja sebi želi dobro,bi na to odgovorila odrično,ali ne i ja.Ja sam joj rekla da može,ali me je moj odgovor mnogo bolio i kajala sam se zbog toga…On je želio da me povrijedi i pao je na njene flertove.Ali je ipak ta njihova ‘veza’,bila kratkotrajna.Zbog nekoliko poljubaca,ona je pala nisko u mojim očima.Uopšte ne krivim njega,jer ipak je on muškarac.Ali ona je ovim postupkom izgubila bitnu osobu u svom životu-najbolju prijateljicu.Nikad neću moći više da joj vjerujem,a ni da budem za nju svaki put kada joj je teško.Ne mogu da shvatim kako neke osobe nemaju savijest i srce…I kako posle svega toga ona-’moja najbolja drugarica’ može da me pogleda u oči…

Stvarno se pitam da li sam uradila nesto toliko lose,pa mi se sad sve vraca…i to duplo.Zar sam stvarno toliko nesposobna da zadrzim neku osobu kraj sebe?Svi odlaze,a ja opet sama po ko zna koji put…Imam vise propalih veza ,nego godina… :)Ta cinjenica me ubija…Stalno tesim sebe,da cu i ja jednog dana naci osobu koja ce biti uz mene citav zivot…I onda se sjetim da sam davno prevazisla one price o princu na bijelom konju…I opet padnem u depresiju,koja postaje sve cesca ovih dana…Jednostavno,mrzim da budem sama…Mrzim kad nema nekog da me probudi porukom:”Dobro jutro,ljubavi…”Nisam ni sama svjesna svoje patetike…ali znajuci kako se osjecam,nista mi vise nije strasno…U nedostatku ljubavi,bila sam spremana na mnoge stvari…Kao npr.zvala sam svog bivseg koji je ispao veliko djubre prema meni…a zaklela sam se da mu se nikad vise necu javiti.I eto,opet ja na koljenima klecim i molim za saku ljubavi…Tek sam tad shvatila koliko nisko mogu da padnem,kad mi treba ljubav…

Mnogi kažu da žena svoje najbolje odluke donosi krajem svojih dvadesetih, ili početkom tridesetih. Sve je to individualna stvar, ali mladost je mladost, i treba je proživeti. Inspiraciju za ovu temu su mi dali gradjani mog malog grada, gledajući ih iz mog omiljenog kafića, dok ispijam limunadu sa idealnim sagovornicima, mojim drugaricama. Zaključak- svi su trudni Ti mladi momci sa 18,19,20 godina, vode svoje trudne devojke od 16,17,18,19,20 godina. Sve je to lepo, ali koliko njih je zaista to želelo? Koliko njih pomisli-desilo se? Koliko njih kaže sreć-an/na sam? Ja kažem nikad ne reci nikad, život svašta nosi, ali zaista želim da proživim dvadesete, ili bar njihov veći deo punim plućima, i zaista izbegavam opasane poteze.

Nas četiri (moje 3 prijateljice i ja) imamo slična razmišljanja, i sjajno se družimo.Imamo svaka po 22 godine i ljubavne veze su sastavni deo razgovora. Moja veza je ozbiljna sa tendencijom da bude još ozbiljnija (sve u svoje vreme nadam se), dok su njih 3 u ozbiljno-malo kriza-ozbiljnim vezama Dakle Samantu nemamo Ali provoda imamo. Pa čak i kad smo u 3 različita grada (studiramo), znamo šta se dešava svakoj od nas.

Imati dete sjajna je stvar, ali kada? Na licima tih devojaka i momaka uglavnom stoji odgovor- desilo se. (čast izuzecima). Nadam se da nikada neću izgovoriti to- desilo se, već spremna sam, to želim. Do tada ću uživati u svim blagodetima stabilne veze. A moj mali grad će i dalje ostati mali, sa ne tako puno sexa u njemu (devojke odmah zatrudne), ali sa puno beba.

Zajednichki zivot je stvar za koju treba tri puta promisliti, pa tek onda krenuti u tu “pustolovinu”! Ja sam mlada, to se vidi, ali sam se za zivot sa svojim dechkom odluchila vec relativno brzo. Zashto? Pa, to je i do one moje avanturistichke strane, ali je prvenstveno do moje zelje da budem zashticena, sigurna i voljena. Jednostavno verujem da chovek sve treba da proba, pa i taj zajednichki zivot koji se svrshi sa papirom i burmom, ali nekada i bez toga. Ja sam uvek ZA taj korak… A evo i mojih razloga:

1. Budjenje u dvoje. Ima li ichega lepsheg, ako stvarno volite svog partnera. Postoji tu i jutarnji zadah, ali Boze moj, na sve se chovek navikne

2. Zar vas ne smara konstanto noshenje kesa sa svojim ili njegovim stvarima?! Mene smara, te spakuj chetkicu, te daj kesu za prljave gacice, te gde mi je chetka, ne mogu u grad nemam shta da obuchem, nishta nisam ponela… Bla, bla, bla… Zato je josh jedan plus, tu je ON a i sve tvoje neophodne stvarchice za svaki sekund zivota i uzivanja

3. Intima!!! Uvek si opushtena, nije ti u glavi to da li ce te chuti njegovi ili tvoji roditelji, kada mu je prazna gajba, kada je tebi prazna gajba, ne smesh da izadjesh do wc-a jer mislish da ti na chelu pishe da si uparvo vodila ljubav… Heh, kada imate svoje gnezdo imate i mesta za razne ljubavne igrice

4. Sigurnost. Vi delite sve, od postelje pa do troshkova… I znash da uvek od njega mozesh da pozajmish za neku krpicu preko, ali ipak mu ponudi soluciju vracanja para, iako znamo da  nece prihvatiti

5. Kucni poslovi!!! Sve shto radish ti, radice i on! Najbolje je shto se tu ne dovodi u pitanje pol osobe, dovodi se u pitanje podela poslova. Iskreno, nije njegovo da pere sudove, ALI moze da usisa, oriba kupatilo iza sebe posle tushiranja, stavi vesh na pranje… Ima za svakoga po neshto

6. Ljubav!!!! Ono najbitnije… Ako nisi sigurna da je to TA ljubav  pokushaj pa cesh saznati… Bitno je da mu verujesh

A ja mu zaista verujem

Uzdravlje i volite se!

Brzo je pocelo, a isto se tako brzo i zavrsilo … Bili smo poznanici, oboje zivimo u malom gradu, ucili smo u istoj skoli, ali nikada nismo progovorili vise od 2-3 reci … sve do te noci … Prisao mi je pun sebe, odgurnuo svog druga koji je igrao sa mnom i rekao mi da mu se svidjam i poljubio me . .. s obzirom na to da sam tek zavrsila sa jednom vezom nisam htela da uskacem u drugu, tako da sam ga zamolila da sve ostane na tome (bar na neko vreme) … rekao je da cemo se videti opet … celog leta sam ga cekala, dopisivala se sa njim, u gradu smo bili drugovi, a ja sam bila sve ludja za njim …  … Za mene vise nije postojao niko drugi … Dva meseca posle toga poslao mi je poruku u kojoj kaze da hoce da ostanemo samo drugovi … mislila sam da cu umreti …

I onda je sve krenulo nizbrdo … na sledecoj zurci smo se opasno posvadjali, znala sam da se vidja sa nekom curom, a pokusao je da me kontrolise i ljutio se zasto pricam sa drugim momcima … 5 meseci posle toga nismo razgovarali… za mene je to bio pravi pakao, umalo nisam izgubila razum …  sve do Nove godine, kada smo rezmenili cestitke SMS-om … i dalje sam ga volela …posle toga smo opet bili samo poznanici …

Sve do jedne veceri u gradu … sreo me je i pokusao da me poljubi, posle svega sto sam propatila onih 5 meseci … bila sam izvan sebe i pobegla … poceo je da mi pise, da razgovara sa mnom, nisam mogla to da podnesem, ostavila sam decka koji mi je bio velika podrska, momka koji je hteo da mi pomogne da zaboravim … mislila sam da cu ga zaboraviti, ali nisam mogla …

A sada … koja ironija … sada smo opet samo poznanici, ponekad razmenimo po koju rec u prolazu … a ja sam i dalje luda za njim kao proslog leta … vec vise od godinu dana za mene nema leka … ponos mi ne da da budem sa njim, jer znam da ce sve opet biti isto, a ja cu biti povredjena, jer on se ne menja …

Nije nam sudjeno, u to sam se uverila, ali, ipak , putevi nam se stalno ukrstaju … zbog cega, ne znam ni sama … pokusavam da zaboravim, ali ne ide …

Prica ide ovako..Imala sam duzu vezu,u kojoj sam prilicno zavolela tog decka,i on je mene.Ali kao sto to i biva,povremeno smo se svadjali.Trudili smo se da to izbegavamo,medjutim,raskidali smo par puta..Ti raskidi su trajali par dana,i posle se uvek pomirimo.Medjutim,pre mesec dana smo opet raskinuli..Do pre neki dan smo se culi par puta bilo je tipa “kako si,sta ima novo” i te fore..I dogovorili smo se da se vidimo.Bila sam preplavljena emocijama,nisam ga videla mesec dana,i sad od jednom opet.Snazno sam ga zagrlila kad sam ga videla,i on je mene.Znala sam da ljubav nije nestala ni sa njegove strane.Nije ni mogla da nestane za samo mesec dana.U njegovom pogledu sam videla koliko sam mu nedostajala,znala sam da zeli da se pomirimo.Posle duzeg razgovora,poljubili smo se.Ne znam koliko je to bilo pametno,jednostavno su nas srca vodila.Nasa veza je svasta pretrpela zaista,tesko mi je da se svega sto sam sa njim mesecima gradila odreknem.Ali ne znam da li je pametno da se vracamo na staro,jer,ako jednom imas razlog za raskid,taj razlog ne moze da nestane,samo ga potiskujem,jer volim svog decka.Zaista ne znam sta da radim.Moje drugarice me ne shvataju,kazu da nisam normalna sto se stalno njemu vracam.Niko me ne podrzava u mojim postupcima.Da  li je uopste pametno miriti se?