Jutro je…
Lepo, prolecno…protezem se u krevetu i izlezavam nekih sat vremena… volim da uzivam u zrakovima sunca koji obasjavaju moju zguzvanu postelju…
Svakog jutra se budim sa nekim vedrim i lepim mislima… “ovaj dan ce biti bolji od svakog prethodnog…” i sa osmehom na licu i srecom u grudima ustajem…
U ispijanju svoje prve jutarnje kafe, shvatam da nije bas sve onako optimisticno i sareno kao sto moj um proizvodi sliku… da li mi je to neki odbrambeni mehanizam da bih uopste ustala iz kreveta ? Ne znam… ali ocajnicki zelim da se nadam i verujem da postoji moja sreca i da cu je pronaci…mozda u svim tim ocajnickim pokusajima da pronadjem sebe nailazim na otpor u tudjim ocima i proizvodim sliku neke neozbiljne, povrsne i labilne osobe… mozda … ali ja znam da to nisam ja…smejem se ljudskim i svojim ludostima, smejem se teskim zivotnim situacijama, smejem se svemu sto nije smesno… radujem se kad mi zivot da neki tezak zadatak i kad mi sapne na uvo ” aj sad da te vidim, padas ili ustajes ?” A ja… znajuci i poznavajuci ga kako ume da se igra sa mojom dusom, osmehnem se, mozda tugujem unutar sebe, ali i dalje i nakon svega ne izadjem ocajna i besna na ljude, na svet, vec mozda sazidam koji red zida oko sebe, cisto da ne pridju opet onako dovoljno ili previse blizu, ali ipak dozvoljavam njihovo kretanje… pa oni su zasluzni za svu moju snagu koju posedujem, zar ne ?
A nikad se ne zna, kada ce i kolikoj velicini meni licno biti potrebna…
Umem ja svasta… reci sve bez reci, izvrnuti realnost, iskriviti ogledalo, ja sam i suze i smeh, i bezgresnost i greh…
Kao kameleon, prebojim se i opstajem… pod bilo kakvim uslovima i vanrednim okolnostima… nekad delujem prepotentna, nekad uobrazena, nekad laka, nekad vesela, nekad depresivna, nekad hrabra, nekad krhka i slaba, nekad zeljna stiska, nekad zeljna slobode…ko sam stvarno ja ?
Nazalost, u mojoj zelji da neko upozna ovu moju deciju dusu i da me prihvati takvu kakva jesam, nailazim na razocarenje… niko nema dovoljno hrabrosti da se suprotstavi mom ” ne ” i mom ” da” , niko nema dovoljno hrabrosti da me stisne kad mi je potrebno i pusti kad pozelim krila, niko nema hrabrosti da mi iskreno pridje i upozna mene onakvu kakva jesam realno…
Svet ne poseduje one viteze, koji bi imali toliko hjrabrosti da ubiju zmaja koji cuva tvrdjavu moje duse i mog srca… svet je izgubio princeve i junake, na njemu su ostali samo kukavice i placljivci koji se ne mogu izboriti ni sa jednim demonom u svojim zivotima a kamoli sa onim zmajem koji pljuje vatru…
Ne nadam se i ne iscekujem da ce doci… mozda bih mogla tog zmaja sama ukloniti… otisao bi bez i jedne jedine reci… ali ne zelim… osecam ogromnu potrebui da me neko cuva, pa makar to bio i on… da me sacuva od svih kukavica i placljivaca i nejunaka ovoga sveta… da me sacuva od svih zla koji pokusavaju da udju i iskoriste moje srce, da me sacuva od svih skitnica …
Lepo je meni u toj tvrdjavi… iskreno, pruza meni zmaj neku vrstu sigurnosti, bezbriznosti i srece… i gledam, veoma cesto, kako svi ti ” vitezovi ” dolaze i prilaze, ne pridju mu ni dovoljno blizu, boje ga se… a niko ne zna pravu istinu… da sa tim zmajem upravljam ja…i da bi ako bi se usudio da mu pridje dovoljno blizu, da stisne svoju musku petlju i suprotstavi mu se na jedan mali i kratak trenutak, i kad bi imao petlju da bude dovoljno ” musko” i pridje mu dovoljno blizu, da bi me makar pogledao u oci…u stvari, on sam od sebe nestao…
Kazu mi ” ne radi to, zivot i ljubav nisu bajke “, a ja bas iz tog iskustva, nakon loseg iskustva svog prethodnog zivota.. ne zelim da se predam tek tako… bilo kome…
I videla sam jednog viteza… dolazi on veoma cesto… i prilazi mom zmaju i pokusava da me upozna… ima ovaj neku petlju…
I opasan je … ne izvlaci sablje i nozeve, da ga ubije, ukloni i ukrade me… ne… vec mu strpljivo prilazi, svaki dan , pomalo, sve blize i blize… i na finjaka osvaja zmajevu ljubav da bi stigao do mene… opasan je…
Desi mu se, dok ja gledam tako sa vrha tvrdjave, kako u komunikaciji i ispijanju kafice sa zmajem, osvaja njegovu ljubav…
A zmaj… o glup li je… ponekad izgubim kontrolu nad njim… ponekad me uopste ne cuje kad mu kazem ” pustaj vatru !!! “… U poslednje vreme mu se sve cesce to desava… valjda u zelji da ga pustim da ode, da moze i on da otpocne svoj zivot, nada se da je on onaj pravi… i kad ” vitez ” ode… razgovaramo dugo u noci… o njemu…
Kaze meni zmaj ” pa pogledaj ga… nije srednji vek, ne vadi sablje, ali trudi se… pokusava da ti pridje…da ga pustimo ? ”
Ali ja… eh, ja… pa ne moze…mora da se potrudi… mnogo vise… Ako je pravi i hoce… nece me ostaviti vecno u toj tvrdjavi… a ako nije, neka ide… ima devojaka bez zmajeva na sve strane… neka bude kao ostali…znaci da nije pravi…
I naljuti mene moj zmaj veoma cesto… o kakve gluposti mu tolerise i kako se slatko smeje njegovim salama… ali, primetila sam… u zelji da veruje da je onaj pravi… sa prvim njegovim ispadom, koji zna da ne podnosim, pobegne… ostavi ga i kaze mu… ” umoran sam, moram da spavam.. ” Da ne cujem kraj… zeli da verujem i ja da je onaj pravi…Pa nastaju svadje cele noci .. iskreno, ljuta sam… Pitam ga veoma cesto ” Zasto mu tolerises ? Zasto ga branis ? Zasto ga prekidas u pola recenice da pokaze svoj kukavicluk ? ” A zmaj ? Moj zmaj… samo se okrene i ostavi me… veruje da je on pravi vitez za mene…
Medjutim, sve cesce vidim kako ga izdaje snaga… nije mu jasno, kakav je to vitez ??? Stigne do njega, pridje mu prokleto blizu, prica mu kako treba da me cuva od ostalih, a ipak ne prilazi meni… i tako iz noci u noc…tako danima, nedeljama, mesecima… sta je to sto vitez treba da resi van , sta je to sto sprecava viteza da ukloni zmaja ???
Umoran je moj zmaj… mislim da cu ga zatvoriti ovde sa mnom.. na neko vreme… da ga ojacam i da mu povratim snagu…

Ovu priču ću započeti čuvenim stihovima Petra Petrovića Njegoša:

”Ćud je zenska smiješna rabota !Ne zna žena ko je kakve vjere;stotinu ce promijenit vjerah da ucini sto joj srce žudi.”

Kada sam prvi put čitala ove stihove,bila sam strašno ogorčena na Njegoša…Uvijek sam bila velika feministkinja i protivila sam se svakoj lošoj konstataciji o ženama.Smatrala sam da su žene mnogo pametnije i lojalnije od muškaraca…Ali mnoge stvari su me ubijedile u suprotno….Mnogo sam razočarana što su se neki moji stavovi promijenili zahvaljujući osobama koje su bliske meni…Ali drago mi je što se to desilo,jer konačno treba da shvatim da ne treba slijepo da vjerujem u ljude.”Dobro se dobrim vraća”-neko je to rekao jednom davno…E,pa on sigurno nije imao nikakvog iskustva..Sve što sam bolja prema ljudima,oni su gori prema meni.Uvijek sam poštovala drugarice i bila sam u stanju da sve uradim za njih.Do prije 10-ak dana,pojam PRIJATELJ za mene je  bio uzvišen.Sve moje prijatelje stavila sam ispred svojih želja i potreba.Sve sam zanemarila,ali me za to nije bilo briga.Mislila sam da sve dok imam prave prijatelje,sve će biti savršeno.I naravno desilo se ono za šta sam mislila da se meni nikad neće desiti.Osoba za koju sam bila spremna i život da dam,a to je moja najbolja drugarica me je mnogo razočarala.Moj dečko i ja smo raskinuli,mada to i nije bila neka ozbiljna veze.I kada mi je bilo najteže,ona mi je umjesto riječi utjehe,uputila jedno pitanje koje me ostavilo bez riječi.Priznala mi je da je zaljubljena u njega i pitala me da li može da bude s njim.Ja sam 15 minuta ćutala i nisam željela da prihvatim činjenicu da sam to upravo čula.Za to vrijeme željela sam da sebe ubijedim da je sve to samo san…Ali,nažalost ne,to nije bio san,to je bila surova stvarnost.Kakve su to drugarice koje su u stanju to da urade.Pa ubiće me moja dobrota…Svaka osoba koja sebi želi dobro,bi na to odgovorila odrično,ali ne i ja.Ja sam joj rekla da može,ali me je moj odgovor mnogo bolio i kajala sam se zbog toga…On je želio da me povrijedi i pao je na njene flertove.Ali je ipak ta njihova ‘veza’,bila kratkotrajna.Zbog nekoliko poljubaca,ona je pala nisko u mojim očima.Uopšte ne krivim njega,jer ipak je on muškarac.Ali ona je ovim postupkom izgubila bitnu osobu u svom životu-najbolju prijateljicu.Nikad neću moći više da joj vjerujem,a ni da budem za nju svaki put kada joj je teško.Ne mogu da shvatim kako neke osobe nemaju savijest i srce…I kako posle svega toga ona-’moja najbolja drugarica’ može da me pogleda u oči…

Necu vise da vristim,necu da molim…
Prepustam se vremenu…
Pustam zivotu da me vodi…
Kuda?,pitas me ti.
Ja kazem – Svuda,
Svuda kud me put nanese…
Verujem,a bez vere I nade si nista…
Samo prazna skoljka koja pluta na povrsini…
Ne dam ti da me slomis!
Iako sam se prepustila tvojim nemilosrdnim rukama,
Jos uvek cuvam atom snage,
Ako zatreba
Slomicu ja Tebe!
Krecem na daleki put…
Pocinjem ucenje zivota…
Na krovu sveta balansiram…
Neces znati ko sam bila,
Ostace tuga zakopana u srcu.
Necu je zaboraviti,secacu se,
Dace mi snagu da nastavim dalje
I ne krenem opet putem tuge I ocaja…
Skupljam Um,
Fokusiram se,
I prilazim bliže.
Otkricu nov svet u svojoj glavi.
Ne dozvoljavam sebi da sanjarim crno,
mozda mogu da prizovem ono sto ne zelim!
A ne zelim ici nazad…
Prepustam se….jednostavno,ponizno…

Ne znam kako sam uopšte našla prvi ženski blog…. Zapravo, još nisam otkrila kad sam uopšte nabasala na blogove. Jedino što mi se svidjelo u svemu ovome je što ću moći da pišem do u nedogled, a vi ćete, nadam se, kao nepristrasni posmatrači, moći da komentarošete sve moje nebuloze, strahove, čežnje, sreću, tugu i jad, jer sve to negdje tamo nosim, u sebi… Možda zato što me život nije nimalo štedio, možda zato što još uvijek želim, sanjam i maštam, a ne mogu nikome to tek tako da kažem, a možda zato što je lakše da vam pokažem ko sam zapravo, a da ne moram da se otkrijem na dnevnoj svjetlosti, eto, izabrah i blog ( kao da već nemam dovoljno online aktivnosti)…. U svakom slučaju, nadam se ipak dobrim savjetima, odušku kad mi zatreba i dobrom druženju

Privilegija.
Ukoliko bih o toj reči razmišljala zdravom logikom rekla bih vam da potiče od latinske reči privilegium,  što znači  prednost ili povlastica koja se odobrava pojedincu ili društvenoj grupi.

I to je ono što ćete naći ako ikada na googl-u ukucate ovu reč. I to je ono što je tačno.  I što je činjenica.

Verujem da je mnogim ljudima sama pomisao na tu reč ujedno i asocijacija na nekoga ko je u boljem materijalnom stanju ili nekoga ko je u hijerarhiji današnjice, po bilo kom kriterijumu,  iznad nas samih.
I to je tačno.  Ali,  moj kriterijum i razlog zašto i pišem ovaj blog,  svakako je drugačiji.

Već duže vreme vodim se mišlju kako vremenom spoznajem mnoge ljude oko sebe. za koje se (kako je prirodno za svako ljudko biće) vezujem i koje mi (opet zbog pojednih osobina) postaju bitne u životu.
Neke sam već zavolela duboko i istinski, neke još uvek nisam zbog straha, neke sam stigla i da prebolim, a neke nikad i neću zavoleti (ne samo jer nisu vredne toga, već i zbog toga što možda nisam uspela da spoznam neke od njih).

Pošto sam u ovom suludom vremenu odabrala da me kroz život vodi ona dobra iz Malog princa - da se samo srcem dobro vidi, da se suština očima ne može sagledati, da je ono što vidimo spolja samo ljuska i da je ono najvažnije - ono što nosimo u sebi, onda je za mene i reč PRIVILEGIJA, imala drugačiju smisao.

Mnoge ljude koje sam, kako sam gore spomenula, zavolela i danas volim. Ali, iz daleka. Mnogima od njih ja sam samo neko ko im se osmehuje u prolazu. Neko ko im daje, a za uzvrat ne traži ništa. Neko za koga znaju da postoji, i ko im je na neki neobičan način drag, ali i neko kome nikada nisu pružili šansu za onaj čarobni trenutak (onaj klik, kada nekome npr. uz kafu u nekom prijatnom ambijentu, možete predstaviti sebe).

A, onda se osvrnem oko tih ljudi, koje, eto, volim. I vidim da oni te kafe piju upravo sa ljudima koji su PRIVILEGOVANI.

Gore sam zaboravila reći da ja privilegije mrzim i da PRIVILEGOVANIM , smatram one koji su bez svog zalaganja i zasluge dobili nešto.

To su ljudi koji su sastavni deo života meni voljenih postali sasvim slučajno. Igrom one, koja se kažu uvek umeša. Igrom sudbine.

To su kolege, poslovni saradnici, komšije, dalja rodbina, školski drugovi….

Oni su se samo rodili tu, samo rade taj posao, samo idu u tu školu, samo bacaju djubre tu…. I time imaju sve.

A, pritom ne znaju da cene to. Njima su, one meni voljene osobe, samo kolege, komsije, saradnici…… Ali, imaju tu PRIVILEGIJU da budu deo njihovih života, kradu njihove osmehe i budu tu gde jesu.

A, eto, ja bih za tako nešto dala čitav svet.

I onda budem ljuta, pa tužna i na kraju dodjem do ove reči.

Verujem da vi dobro razumete o čemu ja govorim. Mada, mi ova igra reči nikada nije išla dobro.

Da li ste vi privilegovani? Ja nisam. I ume da boli, a pošto sam, gledajući svoje godine, tek na poćetku ove životne trke, pitam se da li će boleti još više…

Vila

..Hm..Zdravo svima..

Kada izgubis kontrolu ja sam tu..IV

Ja sam devojka koja drzi do sebe a pod tim smatra da onaj koji drzi do sebe pre svega mora da brine o sebi samome…Kada mi neko kaze jao ja sam ruznaaa, mene niko necccee, i kad pogledam te osobe koje to izgovaraju to su uglavnom osobe koje mahom ne vode racuna o svom izgledu…znam znam neko ce reci da nije u mogucnosti da sve to finansijski isprati ili ti  ne znam sto i ne znam sta…Jednom recju bla, bla, bla…Sve zapustene zene mahom su u depresiji i njima je stvarno potreban neko..Svi znamo da je cisto i ispeglano jedan od recepata za bolji look, jos ako malo sredite nokte, skratite krajeve na kosi, posle nedelju dana konacno operete zube, da da draga znam da pusis ali te naslage na zubima nisu od nikotina…ccc..Zato ako imate nekoga  koga ste prepoznali u gore pomenutom opisu,nadjite joj se, nemojte se ustrucavati  da joj to i spomenete u naravno diskretnom okruzenju. Jer verujte , ta osoba ne zna, ona ne zna da je zapustena i njoj ocajnicki treba pomoc.. Sanja ovo je za tvoje dobro…

Ja sam zatočena u rođenoj kući već danima! Puna kuća majstora sa preovladavajućim molerima. Tražila sam azil u bratskoj Crnoj Gori ali kažu ta du vrstu ne daju, samo politički! Taj mi ne treba. Udata sam za jednog takvog - političara. Ako mi i zatreba azil od njega razvod je mnogo jednostavniji
Dakle tvrdim da majstori crpe energiju. Ne znam kako ni zašto ali sam sigurna da je tako. Čak i kada su tako dragi i vredni i čisti i tačni i…. kao ovi moji. Ali tu su već 10 dana! I ima ih svugde! Upomoć! Pošaljite neke specijalne jedinice da me izvuku! Novi Sad ih je i ovako pun za vreme ovog samita.

U zemlji praseceg pecenja,jagnjetine i slaninice s lukom,jedna ludaca je resila da otvori prodavnicu zdravije hrane!
Mozda to i ne bi bilo cudno da ista ta ludaca nije resila da po svaku cenu uradi to sto je naumila!
Kada su tu sludjenu ludacu pitali nada li se nekom dobitku ,odgovorila je kratko i jasno “NE”!
E,sad,zasto pobogu ta ludaca otvara tako nesto a jos se i ne nada zaradi?Pitanje je za pametnije!
!Cak je i njen zivotni pratilac,bracni drug,dezurno smetalo ,dezurni krivac za sve ne podrzava u tome!
Ali ludaca je resila pa sta bude!
Ako padne ,ustace ponovo i ponovo i ponovo!
Ako izgubi trazice i trazice i trazice!
Ako ne uspeva u necemu pokusavace,pokusavace,pokusavace….

Zato sto mrzim kad moram nesto da cekam…Neciju odluku…A naravno,taj neko ko odlucuje,nema pojma zapravo da donosi odluku koja je meni od “zivotnog znacaja”!!!!!Za njega je to samo pisanije(naravno haoticno, s obzirom na svrakopis moje malenkosti) ,prazno slovo na papiru…Za mene-ako odluka bude pozitivna-resenje zivotnog problema!
Zasto moram da cekam???Mrzim da cekam!!!Zapravo,toliko sam strpljiva da ,kad mi neko posalje pismo iz Bgd-a,ja krenem da ga docekam na pola puta : )))) Toliko o mom strpljenju!
Prijatelji mi stalno govore “strpljen -spasen” !!!Da li sam ja zato dobar kandidat za pakao???Ne posedujem ni jednu vrlinu!!!Cak smatram da i skromnost nije vrlina vec mana!
Od svih mogucih Bozijih zapovesti,prekrsila sam devet!Mozda cak i deset ako se racuna ono mace koje sam tresnula o zid kao musava petogodisnjakinja i ubila ga!!! A,takav mu bio zivotni horoskop!Negde je bilo zapisano da ce umreti od ruke balavice koja ce se,kasnije,pretvoriti u monstruma!Ili je to bio prvi nagovestaj mojih …hhhmmm…sklonosti ….ne bre,ne ubijam macice,sad “ubijam” malo vece machore : ))))

ooooooooo kakva lupetanja!!!!A samo zato sto sam nestrpljiva!!!Uzassssss!!!

Sanjala sam da sam da je osoba koju volim umrla… Malopre sam se probudila i pocela da placem. Jos uvek sam mislila da je sve to istina. Za tih 5 minuta u kojima sam bila ubedjena da njega vise nema, kroz glavu mi je proslo 42315425 sitnica o kojima cu misliti jos dugo. Pomislila sam - BOZE, VISE NIKAD GA NECU POLJUBITI, NIKADA VISE GA NECU VIDETI, ZAGRLITI..NIKAD VISE SE NECEMO POSVADJATI…Poslednji put kada smo se videli, rekla sam mu da ne mogu vise ovako da ga vidjam, da je najbolje da zavrsimo. Tad smo se poljubili…. Taj osecaj ne mogu da opisem…bilo je i vise nego nestvarno…Mozda zato sto sam rekla sebi da nam je to poslednje?…Posle toga krenuo je da me poljubi i okrenula sam glavu… I sada sam pomislila - ZASTO SAM TO URADILA? MOZDA BI TIH NEKOLIKO SEKUNDI SPASILO NJEGOV ZIVOT, NE BI ZURIO, I On BI JOS UVEK ZIV…Zasto smo takvi? Zasto cekamo poslednji trenutak da dobro razmislimo o svemu? I tek kada izgubimo nekoga koga volimo i vise od sebe, onda shvatimo da je taj neko bio ustvari - mi sami… vec je postao deo nas. I to nam govori da smo zapostavili ne samo one koje volimo, vec i same sebe. Ne dozvoljavamo da ljubav upravlja nama, vec nas odvratni ponos! I ja se zbog toga stidim, jer znam da ja previse emotivna, i da mi je dovoljno samo da mi neko iskreno pruzi ruku, snazno zagrli i kaze - tu sam pored tebe… Nije mi potreban taj ponos. On je samo tu kad nema drugog izlaza…
I sada, kad sam shvatila da je to bio “samo” san, jos uvek mislim o onom sprecenom poljupcu. Da, kajem se… Stvarno mi nedostaje, pa makar samo sedeo pored mene. Ipak je moj ponos jaci. I ne mogu protiv sebe.
Ali, iako me povredio, ja cu ga voleti. Jer stojim iza onoga sto sam rekla - VOLIM OSOBE KOJE SAMO JEDNIM SVOJIM ZAGRLJAJEM UCINE DA SE OSECAM POSEBNOM. A TI SI TO USPEO. I ZATO ZASLUZUJES MESTO U MOM ZBUNJENOM SRCU!
Zelela bih da svi makar na jedan dan zaboravimo nas ponos, i da nas ljubav vodi! Boze,gde bi nam bio kraj?!!
Ali, dok se to ne desi, mi cemo i dalje cekati taj poslednji trenutak koji ce nas navesti na razmisljanje. Ali mi cemo uvek ostati isti.
PS: volela sam te i u snu……………….