Dakle moram da idem u banju na fizikalni tretman zbog diskopatije. Ali ja bih ako je moguce da spojim lepo i korisno, pa da me tamo malo lece od bolova u ledjima, malo neki anticelulit tretman, malo wellnes. Trazim li previse? Ali pojma nemam gde da idem. Pa drage moje blogerke sirom zemlje Srbije posavetujte me u koju banju da odem da mi ne bude previse dosadno i da imam korist od toga.

Ja sam bila u Vrnjackoj Banji i ona je i lepa i sredjena. Ostale ne znam a cula sam da ima divnih mesta gde se moze otici. Mozda pocnem da idem dva puta godisnje haha.

Ponovo čitam/slušam audio knjugu „The Work“ autorke Byron Katie. Byron – njeno ime, izmislila je metod 4 pitanja i „obrta“ kako bi olakšala ljudima da prihvate stvarnost i nose se sa bolnim osećanjima.
Pitanja:
1. Da li je istina to što misliš?
2. Da li si 100% sigurna da je to istina?
3. Kako se osećaš kada to misliš?
4. Ko bi i šta bi bila bez te misli?
Obrt:
Obrni tu misao da deluje istinitije nego originalna.
Autorkin savet je da napišete u najgoroj varijanti nešto… o nekome što mislite. Recimo… on me ne voli i ne poštuje jer uvek ide sa drugarima na nešto kada je meni potreban…A onda postavite pitanje da li je to istina. Ukoliko smatrate da jeste preispitajte da li možete biti 100% sigurni da je to istina!? Naravno da to ne može niko da kaže. Niko ne zna šta se dešava u tuđoj glavi, to je vaša misao, vaša spekulacija šta je u njegovoj glavi.
Onda odgovorite na pitanje kako se osećate kada to mislite - da vas ne voli i ne poštuje. Sigurno ne dobro, i željeno i bezbedno…
A ko ste vi i šta ste da tu misao nemate? Da li ste jedna sigurna i slobodna žena koja može da bira koga će da voli ili ne voli… bar tako odgovara većina.
Obrt je jako važan u ovom metodu - može da bude recimo:
a) Ja ne volim i ne poštujem njega… čim mu ne dozvoljavam da radi ono što voli i bude zadovoljan…
b) Ja ne volim i ne poštujem sebe… kada sam sa nekim ko meni ne dozvoljava da radim i budem ono što želim….
c) … smislite same šta vam zvuči istinitije… tačnije
Probajte. Jako je jednostavno. Za one koje budu skroz poštene prema sebi odlobađajuće, stvarno oslobađajuće…

Ovo pisanije će biti logički i lingvistički pokušaj da definišem šta je to Profesionalni i životni trening i šta bi moja uloga kao trenera-kouča bila u ovom mom poduhvatu da donesem ovu profesiju na naše prostore.
Prvo da odredim šta on nije –
1. Nije psihoanaliza ni psihoterapija
2. Nije terapija u bilo kom kliničkom smislu te reči
ŽT ( grozne li abrivijacije) se bavi zdravim ljudima koji su se negde u nekom segmentu života najplastičnije rečeno zaglavili. On se bavi problemima svakodnevnice, ciljevima koji ljudi žele da ostvare ali ne znaju kako. Promenama navika, načina rešavanja nastalih komleksnih situacija i promena u navikama i ponašanju.
U današnjem svetu se ljudi najčešće suočavaju sa problemima u oblasti:
a) Karijere
b) Finasija
c) Emocionalnog život
d) Zdravlja kako fizičkog tako i duhovnog
e) Životnog smisla i smera u kojem idu
f) Vaspitanja dece
g) Braka ili partnersih odnosa
h) Socijalizacije
i) Komunikacije
Zašto se normalan/prosečan čovek nađe u situaciji da mu treba životni trener? Zato što je ostao bez vitalnih resursa kojima je u prošlosti rešavao ovakve probleme. Nekada su tu ulogu/potrebu ispunjavali iskusni stariji članovi porodice, prijatelji, sveštenici, a i sam stil življenja/komunikacije sa okolinom koji je nestao i nestaje posebno u ovoj fazi tranzicije. Više se ne živi sa 3 generacije u istom domu, roditelji su i sami ophrvani procesom kroz koji prolaze na poslu i u društvu, prijatelji nemaju vremena ni emocinalnog kapaciteta niti sami poseduju veštine a sveštenici nisu obučeni da se nose sa ovakvim zahtevima savremenog čoveka. Nestala su mesta redovnog okupljanja gde su se razmenjivala iskustva. Postali smo rivali, takmaci…sve je postalo nadmetanje.
Nov način obrazovanja, poslovanja još dodatno otežava svakodnevni život. Promena radnog vremena, gde se slobodno vreme skratilo na polovinu ako ne na i manje u odnosu na pre 10-15 godina. Veliku ulogu o stvaranju slike željenog načina življenja imaju mediji odnosno „holivudizacija“ svih očekivanja, kako na materijalnom tako i na emotivnom planu.
Stres kao dodatni faktor otežava današnjem čoveku u Srbiji da se nosi sa normalnim preprekama koje životni tok donosi.
Zdravom čoveku je relativno lako pomoći. Njemu trebaju neke nove veštine, nov rakurs gledanja na stvari, malo motivacije i puno aktivnog slušanja i empatije. Ljudsko biće je u konstatnom procesu promene ali se vrlo često čak strasno brani od nje. Osvešćavanje potrebe da su promene neophodne, da postoje novi načini savladavanja.
Svi mi obično imamo sve potrebne delove slagalice u glavi ali samo malo pobrkane. Sve što treba je da ih neko posloži ili nam pomogne da ih složimo sami. Nekada to može vrlo brzo da se učuni a ponekada treba malo duže vreme.
Proces „slaganja puzzle-a“ izgleda ovako:
1. Prvi tj. Inicijalni intervju (razgovor) koji bi trebao da traje najmanje 90’minuta do 120’.
2. Serija nedeljnih sesija koja u zavisnosti od osobe i problema može da traje od 3-6 meseci.
3. Jednom u 2 nedelje.
4. Jednom mesečno.
Kraj treninga je kada to sam klijent oseti ili trener ne vidi potrebu za daljim radom. Princip maximalnog efekta sa najmanjim mogućim troškom.

Nekada su na Zapadu imali svog advokata i psihijatra. Danas imaju svog finasijskog savetnika i životnog trenera. Možda i mi stignemo na taj voz.©

Iskreno verujem da dobijamo ono što dajemo i dozvoljavamo sami sebi. Koliko sebe volimo i cenimo toliko dobijamo od drugih. To je vibracija, čista Kvantna fizika – privlačimo samo ono što i sami vibriramo. Kako vibriramo tako nam se vraća, kao odjek našeg unutrašnjeg života.
U svakom sekundu sva čula primaju iz okoline a onda šalju “centrali” mozgu ‚ (parelela bi bila hard disk kompjutera), oko 4.000.000.000 (milijarde) bit informacija, a (ram memorija) svesni deo nas, može da obradi SAMO 2.000 (HILJADE!!!) bit informacija u jednoj sekundi, od sakupljene 4 milijarde, ili u procentima oko 0,0000005%!
Mi smo ti koji biramo šta vidimo: crno – belo, puno – prazno, pobedu ili poraz, sramotu ili iskustvo, neuspeh ili lekciju. Mi biramo emocije i kvalitet doživljaja u svakoj sekundi. Naša kamera hvata tih 0,0000005% celokupne slike kao svoju stvarnost. Ako nam se ne sviđa slika, treba jednostavno pomeriti kameru. E to treba naučiti. Kako pomeriti kameru!?
Što smo stariji to se više krijemo iza “Takav sam kakva sam, ne mogu više da se menjam!” “To je moj život, šta ćeš!?” “Ne biram ja emocije ni svoju stvarnost!” “Svet je takav! Ja sam gubitnik, žrtva, nesrećnik, nemi posmatrač….” Neko nas je ubedio da treba da platimo sve nestašluke mladosti, da je žrtva poželjna i potrebna, da nam niko nije garantovao sreću, sami smo je kreirali…
Kao tek rođene bebe bilo smo savršeni. Na sav glas smo pokazivali svoje negodovanje, tražili jako jasno kada nam nešto treba, iskazivali zadovoljstvo i nezadovoljstvo podjednako bučno. Sve se orilo i od našeg plača ili od bebećeg smeha. Obožavali smo svoje telo. Učili smo neverovatnom brzinom i svi su nas za to hvalaili. Pogrešno smo izgovarali reči ali su nas bodrili da pričamo još. Čak su nas svima u okolini citirali-imitirali uz odobravanje. Učili smo da hodamo tako što smo padali a okolina nas je hrabrila da ustanemo i ponovo probamo. Vodali su nas okolo za dve ruke, vikali BRAVO za svaki 1,5 gegavi korak!
A onda….
Vremenom smo naučeni da ne izražavamo svoje zahteve tako glasno, da ne tražimo izričito – jer to nije lepo, nije lepo vaspitano, a onda da ne pričamo toliko, odjednom smo trebali da ćutimo! Da nismo baš tako savršeni i da nam je telo nekako felerično, bar delimično, jer nije kao ono na naslovnim stranama – nebitno kojeg magazina muškog ili ženskog. Ili nam obline nisu dovoljno oble ili mišići nisu dovoljno veliki… birajte sami. Kada sam ja odrastala bila je moderna Tvigi (Grančica samo ime govori o njenoj građi), tada nismo bile dovoljno dobre ako smo imale te današnje obline! O greškama da ne pričamo! Prve greške u školi su bile podvučene crvenim i naglašeno nam je preko ocene da to sve nije dobro! NEMAŠ PRAVO NA GREŠKU! Ustani i hodaj!
Polako su nam formirani osnovni postulati šta je dobro a šta ne. Šta je uspeh a šta neuspeh i kakva je kazna za to! Koje je zanimanje ugledno a koje ne. Šta goji, šta ne goji! Da li treba da volimo nekoga ceo život ili ne! I tako za svaki i najmanji segment naše realnosti. Gomila uverenja koja daju kvalitete životu – gomila „istina“ prema kojima merimo, sudimo da li smo dovoljno dobri ili ne.
Ovde imate pravo na grešku, niko Vam domaći neće podvući crvenom bojom. Niko neće vikati na trogodišnje uplašeno dete u Vama. Možete sami da odsanjeate i ostvarite život svojih snova.
Utrenirani smo da više brinemo šta drugi osećaju i milse o nama nego mi sami. Postali smo zavisnici o odobravanjima spolja, unutrašnje osećnje samopoštovanja je bazirano na mišljenjima drugih, koliko smo vredni, dobri, sposobni. Ali oni su isti kao i mi. Tražeći od “njih” odobravanje ulazite u beskonačan krug vijanja sopstvenog repa.
Pronaći ponovo sebe i svoj mir, preuzeti odgovornost samo za sebe, ne traziti u drugima opravdanje ni odobravanje, ne tražiti partnera da vas upotpuni nego imati potpun prvo sa sobom a onda takav upotpunjen sa parnerom jer ste 2 cela a ne 2 polovine koje se do izbezumljenja traže da se upotpune. Ako ne volite sebe kao može neko drugi, ako ne poštujete sebe zašto bi iko drugi? Sve ste to već čuli ali da li ste pogledali unutra. U sebe. Šta ste poradili na sebi u poslednje vreme? Koliko ste sigurni da ste dovoljno dobri kvalitetni, da zaslužujete sve što želite? Da li možete na sledeći nivo? ©