pa,odlucila sam da vam pisem ovde cure,zato sto moji poznanici bas i ne razumeju situaciju u kojoj se nalazim…ili ih bas i ne zanima da saznaju…pa,ovako…ja i on smo iz istog grada,pola sata busom jedno od drugog i samo trenutak volje…ali…poceli smo da se dopisujemo preko neta…i to traje i traje…vec godinu dana!Bili smo zaista podrska jedno drugom kad god je to trebalo…recima je sve moje dileme resavao…on je imao malo teze detinjstvo pa je verovatno to ostavilo neke posledice na njega jer je nekako mracan a ipak tako otvoren prema meni…koliko to moze biti preko neta,a da ne posumnjas da te laze…ne veruje u ljubav,kaze da je zaljubljen u mene,a gledamo se samo preko slika,znaci nikada uzivo…ja sam…kao da sam ocarana njime,jer je on sve sto ja zelim…i ja ga cekam….i cekam….jer verujem da je on moja srodna dusa…a sada upoznavanje…pa,padali su neki dogovori ali od toga nekako nista nije bilo…mislim da se on malo plasi mene i onoga sto ja predstavljam za njega,a to je sve ono dobro sto on ne vidi kod sebe…a mozda se i ja plasim jer ne verujem da srodna dusa postoji…a pocela sam da verujem…za to smo krivi i on i ja,oboje uvek smislimo neke izgovore kako se ne bi videli…a ja ga ipak cekam,a ubija me to cekanje…odaljila sam se od svih,ne vidjam se sa drugim momcima jer se plasim da njega ne izgubim…. i non-stop se vrtimo u krug,a ja i dalje nemam snage da ostavim njega iza sebe…

izvinite,malo sam oduzila,ali sada mi je lakse…samo mi je trebalo da neko ovo procita….

Konacno sam uspela da ga izbacim iz svojih misli. Ne potpuno, naravno.. ali dovoljno da mogu da kazem da mi se cini da cu ga preboleti. Ima tu jos nekih delova mene koji su njegovi, ali moje misli su konacno slobodne..

Nekada mi se zaista cinilo da sam luda, sto zbog svojih postupaka, a sto zbog nemogucnosti kontrole da iste ne ucinim iako znam da su ravni ludosti. Koliko mozemo kontrolisati emocije i reakcije koje uslede zbog istih i da li uopste postoji neki vid suzdrzavanja ako se rukovodimo srcem a ne razumom?

Od danas sam na dijeti. Za sada mi ide dobro, doruckovala sam prema planu i rucacu takodje. Tu sam karakter, ili se barem trudim. U ljubavi.. recimo da izgubim dobar deo sopstvenog integriteta kada volim. Figurativno, naravno.. Dijeta je laksa od ljubavi, po mojoj nekoj logici. Zato sam sada na dijeti, da se skinem sa ljubavi.

Vidjam ga svaki dan, u prolazu. Ponekad razmenimo po koji poziv na kafu, ali i dalje ostane sve na tome. Ne, nismo prijatelji. Nikada to nismo ni bili. Ljubavnici, da. Prijatelji, ne.

Belo sam oblacila u mislima. Nekada ono sa zvanicama, nekada ono sa produzenim rukavima. Oba su me vezivala za njega. Sada imam skromnija mastanja. I krace rukave. I neko novo ludilo na pomolu…

mislim da nije odgovarajuci naslov ali ko skonta shvatice nadam se .
koji muskarci mlatretiraju svoje zene udaraju ponizavaju i prate svaki njen korak,pogled i kao da jedva cekaju da nadju neku gresku u kojoj bi mogli da iskeze svoje zube da se tako izrazim i ruke udare krvnicki i ostave modrice iza sebe .
da tako me zanima i dugo sam razmisljala gde da ih svrstim kontrolori ne ima ih vise vrsta mada su svi egositi ti sto uzivaju da imaju sve pod kontrolom ,psihicki bolesne osobe ne nisu ni to te osobe se ili u bolnici ili pod kontrolom ,neznam nemam odgovora imate li ga vi ???
kad smo vec kod toga a gde spadaju zene koje koje predju preko toga i misle da ce biti bolje mada su bilemodre vise puta i nekako nikad nije bilo bolje .
sad ne govorim o zenama koje su prinudjene da tu ostanu jel nemaju gde ima dosta zena koje imaju dobar posao,dobru zaradu i mogu ziveti mnogo bolje bez tih modrica ali ipak ostaju i nadaju se necemu .
ja samo jedno znam da bi mu bilo poslednji put…
zahvalna unapred

lutam..trazim..zurim..jurim..rastrzana izmedju prijatelja,porodice i njega…ne znam gde cu pre..najradije bih bila sa prijateljima..trenutno mi tako odgovara…njemu to ne odgovara..ljuti se,vice,buni..ali ne mogu protiv sebe..takva sam priroda..nemirna…sve da vidim,probam,uradim…on to ne razume..statican je..ne mogu to da promenim kod njega…ne razume moje godine,ne razume da sam u cvetu mladosti koji bi uveo ako bi upao u sablon svakodnevnice…samo volim da uzivam u zivotu…a volim i njega..ali gubim ga..gubim jer smo dve razlicite prirode…ma koliko se trudila da izbalansiram ne mogu..,privlaci me sve samo ne dnevna soba i gledanje tv-a ili rucak sa njegovim prijateljima kd moram da pazim sta cu reci ili kada se nasmejati.. zasto ne shvati da ne treba da me tera da radim stvari koje mi ne odgovaraju..gura me od sebe..cemu sva ta tenzija… znam da smo pogresili u pocetku..da smo pogresni u svakom smislu…tek sad sva ta razlicitost dolazi u prvi plan…zasto smo se uopste zavaravali da nece..???

Veceras ne mogu da spavam,pa pisem ovo,sa suzama u ocima…

Ne mogu da se pomirim s time da su ljudi toliko bezosecajni…da kad ostaris,prepun razocarenja,koja se kad tad dese svakome od nas,prestanes da se boris za ljubav.Naucis da lako zaboravis i prebolis.Jednostavno,dignes ruke. A sta da radimo mi koji smo jos uvek po godinama mladi i cija je dusa neiskvarena,cije je srce jos uvek celo i zeljno da voli i bude voljeno. Sta ako na svom putu naidjemo na osobu koja je bila toliko puta povredjena,da vise ne smatra da se za ljubav treba boriti. I zavolimo je. Mnogo je zavolimo,uprkos svojim mladalackim godinama.Pozelimo da smo zauvek zajedno.I bude nam lepo,sve dok jednog dana ne krene po zlu. E onda se ovi prvi,izmuceni zivotom,okrenu i odlaze,a mi,tek se izlegli u svetu odraslih,ostajemo da se borimo za ljubav. Nadamo se da se sve moze popraviti. Verujemo da je svaka muka vredna ljubavi. Ali vremenom,kad se sve snage istrose,kad se vise nema ideje sta se moze uraditi zarad necije ljubavi,kad se prokockaju sve sanse i dozive ogromna ponizenja,onda pocinjemo da gubimo veru…u srcu postajemo korak slicniji onima koji su nas povredili. Nekome je dovoljno jedno ovako iskustvo,nekima vise,da bi se razocarali i sledeci put kada krene po zlu,okrenuli se i otisli svojim putem. Da ne bi bili povredjeni.

Ali u meni je,posle jedne,na strasan nacin izgubljene bitke, jos uvek ostalo malo snage da zivim u nadi da ipak ima ljudi slicnih meni koji smatraju da bi se za ljubav trebalo boriti svim silama.Da ima ljudi koji su uprkos losim iskustvima ostali dobri u dusi.I nadam se da cu jednog dana naici na takvu osobu,i da cemo jedan drugome izleciti sve rane.

Vechito pitanje svih zena! Tako mi shetamo ili se vozimo busom i gle, upada neka cica sa nogama “do vrata”, zajednichki komentar WOW ali izgovoren u sebi, svako ponaosob! Ovde nisu u pitanju njene duge noge, da me ne razumete pogreshno, i ja sam blagoslovena pa mi je taj deo tela celih 145cm, ovde je pitanje zashto mushkarci gledaju devojke sa strane?! Da li je problem u nama zenama ili je to samo njihova cud?! Nemam ja nishta protiv, prokomentarishem ja sa njim svaku cicu, ali zashto se okrece za drugom ako pored sebe ima, citiram “savrshenu zensku”!?!?! Vechita polemika…. Mada, chinjenica je da u genetskom kodu choveka postoji ta nit koja nas tera da zelimo vishe nego shto mozemo da podnesemo, a sama zelja stvara po sebi zavist i na kraju zavidnost. Shta je pozitivno, a shta negativno?! Pazite, svi smo mi ljudi, kao shto mame kazu od krvi i mesa, i ne razlikujemo se drastichno jedni od drugih, iste su nam osnove, mi samo dodajemo finese stechene iskustvom!

Staje bus, on sedi pored mene i momentalno se okrece za njom, prati je pogledom…. Znam u chemu je bio problem, ja sam obukla shorcic sa patikama, a ona sa shtiklama…. Eto, toliko o tome da mushkarci ne primecuju odevne kombinacije svojih voljenih, savrshenih bica!

toliko toga imam da kazem o meni i njemu…toliko toga…toliko neizrecenih misli, osecanja….gusi me to sto se ne mogu iskazeti, ne na nacin na koji bi ja htela, zato cu uzeti tastaturu u ruke (nekad je bilo olovku u ruke) i deo po deo reci sve sto zelim, sto osecam, makar cu se tako osloboditi ove omce neiskazanih osecanja sto mi steze vrat i preti da me udavi…da li je vreme da dignem ruke i prestanem da se trudim, jurim ga i pokusavam da vratim sve na staro?da pustim da on vodi ovu “ljubav”, pa makar i pukla? da li je vreme da ga pustim da bude po njegovom?jer kako on kaze uvek je po mome…znam izgubicu ga i to me plasi, a znam i da sam deo njega vec izgubila, samo ne znam kako i zasto….zivot je to ucinio takvim, iako ja ne verujem u sudbinu, i mislim da na veci deo zivota uticemo sami i sami ga kreiramo, al kad neko ne zeli da se potrudi…kako mogu ja sama to da ispravim? boli me pomisao na to kako je bilo a kako je sad, ja tvrdim  da on mene ne razume, on misli da ja njega ne razumem..nekada smo bili uteha jedno drugom u teskim trenutcima, sad se u takvim trenutcima izbegavamo, da ne bi bilo jos gore… jako je tesko kad gledas kako ti se voljena osoba muci problemima, a ne da ti da mu pomognes.., kako stari, suocava se sa nedacama, kako se zlopati,muci, kako se zbog toga menja prema sebi i prema tebi…kako neke stvari koje su bile vazne sad gube na znacaju, postaju bezvredne, nebitne, ili manje bitne…kako stalno ima novih briga i problema, i da se razumemo, ne krivim ja njega zbog toga, al krivim ga jer ne dozvoljava da mu pomognem, jer zeli mene da zastiti, a sebe ubija time…ponekad pomislim da li sam ja srecna ili prokleta zbog toga sto se svi oko mene menjaju i stare, pritiskaju ih problemi i brige, a ja ostajem ista..odnosno, mene ubijaju njihove brige…ja patim zog njih a niko ne vidi tu zrtvu, jer oni su u ocima sveta zrtve….

Oboje su bili „švalerasti“, on na pravi muški način a ona puna života, radoznala… a u braku sa divnim starijim muškarcem. Oni nisu nikoga varali, ni on ženu ni ona muža, tako bar ona kaže. To su bile njohove fioke koje nisu pripadale nikome osim njima. Nisu davali ništa tuđe nekome kome to ne pripada. Njihovi partneri te pretince nikada nisu ni znali ni mogli da otvore.
Kao i sve sudbine i njihova ima onaj neki obrt kada dođe na naplatu sve ono što su oni posejali tokom godina oko sebe. I on i ona su neverovatno šarmantni, sexpilni ljudi, magnetne harizme. Mnoga srca su za njima ostala da pate. Iako nikada nisu nikoga želeli da povrede jednostavno su išli dalje tražeći verovatno jedno drugo.
I kako to biva iznenada i neplanirano uđoše jedno drugome u orbitu. Bilo je vrelo i ludo i božanstveno.. oboje su znali da od toga ne može biti ništa osim toga - ljubavne veze na daljinu. Delila ih je granica, let avionom ili dugačka vožnja, deca, karijere, prijatelji….porodice, tradicija i konvencije. Oboje uspešni, ugledni, ona skoro pa slobodna, jer su joj deca velika, na svetskim univerzitetima a on sa teretom jako male dece tek na početku braka.
Znali su da to ne može dugo da traje, ali sama pomisao da su mogli da prožive život a da se ne sretnu je bila dovoljna da traju dan po dan, mesec po mesec, godinu po godinu. Onda je ona jedan dan napisala poruku:
„ Dubok naklon i ona izlazi sa scene u pravi život. Ovaj više ne može da čeka da joj se desi. Ljub ga strašno! „
Shvatila je da prvi put u životu njenu sudbinu kreiraju drugi, njegova firma, njegova žena… morala je svoj život da preuzme nazad! Postali su jedno drugome element, na nivou vazduha i vode. Telefon je bio centar dnevnog dešavanja. Glas jednodrugog su poznavali do tančina.
Nemojte pogrešno da shvatite. Nisu oni nikoga povredili. Niko na njih nije posumnjao. Bili su savršeni u svim svojim ulogama roditelj, dupružnika, prijatelja, saradnika…ali u ovoj ulozi u njihovom komadu, snadmašili su sve Oskarovce.
On nije mogao da diše kada je pročitao poruku. Jedino što je mogao da joj kaže je da je razume ali da ne želi da prekine kontakt. Znala je ona da tu nema hirurškog reza. I nije ni želela savršen ožiljak. Htela je da tu ljubav sačuva, da je gaji u sebi, ali da i bez nje može da diše.
On je otišao poslovno preko okeana na mesec dana. Izveštavaću vas šta je bilo dalje.
Kada bolje razmislim baš me zanima vaš scenario moje dame!?

zaljubljena i volim ludo, ali bukvalno preko granica ludila, njega to gusi…ljubomorna na svaki njegov pogled upucen drugoj,makar i iz postovanja,ljubomorna sto vreme provodi sa prijateljima a moze sa mnom, bar ono malo vremena sto ima..to je bolest, znam,i pokusala sam da se borim protiv te bolesti, ali ne mogu…a vise i nemam snage, a on me ne shvata…ne ume ni da mi pomogne…al ga volim…stalno ga napadam,cak i kad nema razloga, uzmem mu telefon da proverim sve, svadjam se, svadjam…. umorna sam od same sebe a kamoli on da ne bude umoran od mene..i razumem ga donekle, al ne shvata on da ja to radim jer ga nenormalno volim, i nikad necu prestati, voli i on mene, ali jedva izlazi na kraj sa mnom…ostavlja me svaki peti dan, kad moje ludilo prevrsi meru,a onda posle pola sata mi se vraca, a ja iznova i iznova obecavam da necu vise….juce sam po prvi put na njegovo :ostavi me na miru, ja rekla da hocu, i otisla…a onda mu poslala sms kako je ovo zadnja poruka sto mu pisem, da ga necu vise smarati,da znam da ce mu biti bolje bez mene…i za nepunih 10 minuta mi se pomirili…ovog puta nisam obecavala,pokusacu da ne pricam, nego da radim na tome…pa kako bude…verujte ni ja samu sebe vise ne mogu da trpim…al nema mi pomoci izgleda, slabija sam nego ikad da se oduprem svojoj bolesnoj ljubomori…..:(((

Odlucila sam da iznajmim stan. Daleko od sadasnjeg okruzenja. Dalekooooo. Imacu svojih 30 m2, spansku keramiku i predivno kupatilo. Moje kupatilo. Imacu i parce dvorista, malu terasu i divnu lipu pored prozora. Potreban mi je MOJ prostor. MOJ.

Moja najbolja prijateljica, sestra, drugar, laf, ce biti u kuci pored mene. Komsinica. Konacno smo ostvarile san da zivimo skoro zajedno. Da, skoro. Shvatile smo da moramo biti blizu, ali da ne mozemo biti zajedno u istom prostoru. Previse je sukobiti nas 24 sata dnevno. Inace se sjajno slazemo. Ona je moj oslonac, moj savetnik, podrska, kriticar.  Ona mi je sada sve.

Isprva sam mislila sam da cu se useliti sa tadasnjim deckom. Medjutim, ne bude sve kako prizeljkujemo. I ne iz razloga zbog kojih smo to primarno zeleli. Na pocetku, zelela sam zbog pripajanja sa nekim. Sada, to zelim da bih pobegla od Njega. Ne, ne od bivseg. Mada sei ovaj drugi On na neki nacin moze svrstati u tu kategoriju, ali ipak nije. Osecam da me teritorijalno ugrozava i sama cinjenica da oboje zivimo na istoj opstini. Ako zanemarimo svakodnevno vidjanje zbog poslovnih okolnosti, deo kada dodjem kuci je prilicno mucan za mene. Suvise me podseca na njega. Soba, krevet, jastuk. Sve. Naravno da ne bacam sebe u trosak samo zbog Njega, ali recimo da cu ostvariti visestruku korist.

Da li mozemo pobeci od problema? Tuge, ljubavi? Da li bezanje ima nekih rezultata ili se zavaravamo da je daleko od ociju daleko od srca? Koliko daleko treba da odemo?

Juce je Njemu bio rodjendan. Poslao je cirkularnu poruku da “svratimo na pice ako budemo raspolozene”. Prvo sam se obradovala, ali sam nakon toga odlucila da ne idem. Poziv nije bio upucen MENI vec NAMA. Cepidlacim, a? Ne, ne moze me pozvati cirkularno i ne, ne moze ocekivati da cu da dodjem. E drage moje, nesto najgluplje sto moze On da uradi.. To je tako bezlicno i hladno i zaista mislim da nisam pogresila sto sam ostala u krevetu.. Naravno, prethodno je usledila konsultacija sa 3 drugarice i sve smo se slozile oko pomenutog.

Ne mislim da sam pobegla time sto sam ovako postupila. Nije stvar ni u inatu. Jednostavno, shvatila sam da moram sebi biti na prvom mestu i da moram ciniti onako da meni najvise prija, zbog specificnosti situacije. Inace ne smatram da je ponos najbitniji, ne znam ni da li sam nekada postupala ponosno kada je ljubav u pitanju. Da li uopste ima mesta ponosu u ljubavi i da li zbog istog gubimo ono sto volimo?

Juce mi je rekao “samo budi normalna sa mnom”. Inace sam nenormalna? To sto Ga volim, sto mu poklanjam paznju je iz njegovog ugla nenormalno? Shvatila sam ovo zaista kao savet, bez ljutnje.

Upravo me je pitao zasto nisam dosla sinoc. U sebi sam pomislila “zato sto sam mogla da ne dodjem”..